Топаловић Петар, родио се у селу Кусатку, у нахији смедеревској, 1774.
Мати Петрова, оставши удовица по смрти његова оца, преудала се је у село Горње Грбице, у нахији крагујевачкој, за сироматнога сељака Јована Топаловића, и сина Петра од 4 године одвела у тај други дом. Ту је Петар одрастао, и примио презиме свога очуха, а његово очино презиме и не зна се. Зна се само да му је Милоје Ђак био брат од рођенога ујака.
Као пасторак у сиромашна очуха, Петар је био врло сиромах, али се је одликовао вредноћом и бистрином у сваком послу. Ондашњи трговац из Чумића, Радоје, отац Милоја Божића, узме Петра да му као калауз лучи свиње. Ту се је и извештио у трговачком послу, и заслужио лепу пару.
После је радио с неким Јанком, трговчићем из Грбица, који је био родом из Турске.
Овога Јанка Петар је окумио кад се је женио; и он му је, доцније, крстио прво дете — Виду.
После неког времена, Јанка позове родбина на валајет. А он, полазећи, да Петру 100 дуката (дукат је ишао 7 гроша) с аманетом, да му их врати ако дође с вилајета, а ако не дође — да остану Божји и његови. Али за то да Петар, поред своје славе, узме и Јанкову, Св. Илију, те да му се слава не угаси!
Јанко се није вратио с вилајета, и Петру су остали новци, те се је лепо њима спомогао, а за то је, поред свога Св. Ђорђа, преслављао сваке године и Јанкова Св. Илију.
То је био почетак Топаловићевој тековини која је, доцније, постала необично велика.
За доба Карађорђева, Петар Топаловић се не помиње нигде као старешина.
Кад је први пут кроз Гружу пролетео глас о таковском устанку 1815, Кнез Теодосије из Кнића, који је био изгубио кнештво, па жудео да га добије, одмах отрчи у Крагујевац, и каже муселиму да сад сам Милош диже народ на Турке.
Муселим, чувши то, задржи Теодосија при себи, а пошље људе да му дођу кнежински кнезови, божем на разговор, а он је само хтео домамити их у своје руке као таоце.
Кнез Ђука из Јагњила превари се и дође; дође и јасенички кнез Шарга, те Турци њих оба задрже. Али кнез гружански, Јован Димитријевић Добрача, не само што не оде муселиму, него дигне своје људе, и стане се примицати Крагујевцу да се бије с Турцима.
Уз гружане дигну се на оружје и лепеничани и, како је њихов старешина, Кнез Ђука, био у турским рукама, и они безглавни: тако изберу Газда-Петра Топаловића из Грбица за свога кнеза и вођа. .
Тако је Топаловић постао глава и вођ лепеничанима у почетку 1815.
Док је трајао рат, Топаловић се је борио својски, и лепеничане водио мудро. Пошто се је умирило, поставио га је Кнез Милош за кнеза гружанској кнежини. Али је Петар више трговао, него што је управљао кнежином. Имајући од Кнеза Милоша и поверења и новаца да тргује и за се и за њега, Топаловић је лучио браве где год их је нашао добрих, па ма они били и под капаром других трговаца, и плаћао је за њих колико је сам хтео а не колико је газда тражио.
На тај начин, стекао је огромно имање на селу и у Крагујевцу, а новаца је имао да ни сам није знао колико. Али за то, кад је букнула буна 1825, Милоје Ђак, ма да је Петру био брат од ујака, журио је тражио свога брата да му плати „што трговцима узима свиње испод капаре“!…
Пред што ће се разболети на смрт, имао је Топаловић у Дубравици на храни 6000 свиња. Ту се је разболео, па су га бона донели у Крагујевац, где је умрьо 5 марта 1832 године, и сахрањен је у Манастиру Драчи.
На гробној плочи његовој има овај запис:
„Петру Топаловићу, трговцу и житељу крагујевачкому, дражајшем свом родитељу, у Грбицама1, нахије крагујевачке рођеному, поживившему 58 година, а 8 марта 1832 у Крагујевцу умршему, за знак синовље љубави, и вечног воспоминанија, положи овај споменик 1833 благодарни син његов Милосав“.
Топаловић је био средњега раста, пун и крупан, великих плавих бркова, плаве косе, а на темену ћелав; очију је био плавих. Био је човек врло љут, и преко мере оштар према млађима. Хвале га да је било одличан јахач.
После смрти Топаловићеве, Кнез Милош је заповедио, те су све хартије и новци његови однесени у кнежев двор. Муку је имао Аврам Силистар и друге кнежеве слуге докле су силно Топаловићеве новце пренели у двор Кнезу Милошу.
Од тих новаца је, после, Кнез Милош дао у државну касу 3000 дуката „за спомен Топаловића Петра“!
Још као дете, Петар је имао обичај, кад год хоће да седне, простирати што пода се; па ако ништа друго нема, он је стръо свој гуњић. Кад га је мајка упитала за што простире гуњић кад се нема чим покрити, одговорио јој је:
— Ја волим прострто него покривено!
Кћи Петра Топаловића, Лепосава, била је за Ђорђем Протићем, бившим доцније представником Кнеза Михаила.
И кад је овај Ђорђе Протић извукао 50 батина по заповести Кнеза Милоша, извукао их је по тужби овога свога таста; а зашто је то било, доста је што је казано на једном месту. Ко хоће и то да зна, нека нађе биографију Протића Ђорђа.
- Ово је погрешно; напред је казано где је рођен. ↩︎