Томић Милић, кнез ражањски, родио се у селу Дечанима, у Старој Србији, око 1740 године.
Побегавши од зла турског, отац Милићев Тома, дође у село Сталаћ испод Крушевца, од прилике 1750.
Милић је у Сталаћу крушевачком одрастао и оженио се, а кад му жена умре, пресели се у село Ћићевац ушавши у кућу некој богатој удовици Станки.
У Станке је затекао сина Стевана, а с њом је после родио друга два сина: Стојана 1783, и Дмитра 1787.
Милић је био човек паметан и окретан, а ушавши у кућу богатој удовици, скоро је изишао на глас у свој околини.
За Кочине Крајине, Милић је показао и колико мари и колико може да уради за народну ствар.
Кад се тај рат сврши, и Турци опет овладају земљом, Милић је, од Срба изабран и од Турака одобрен, постао кнез нахији ражањској.
Кад је српски устанак од 1804 захватио и нахију ражањску, Милић је ушао међу борце, заједно с пасторком својим Стеваном, и синовима Стојаном и Дмитром.
Стеван је погинуо на Каменици 1809, а Стојан и Дмитар остали су, да се и даље боре, као и отац им Кнез Милић.
Стојана је Милић оженио и запопио, али је овај и под поповским читакињом више војевао него поповао.
Године 1812 Милић Томић, као кнез ражањски, послан је у Цариград заједно са Стеваном Јевтићем и Ивом Протићем да уговарају с Турцима мир.1
У Ћићевцу и околини прича се да је Кнез Милић два пута по народном послу ишао у Цариград.
Године 1813 Милић, са својим синовима, није хтео бежати никуд, него дочека Турке, који одмах ухвате њега и оба му сина па их све, с многим народом, изведу на брдо Мечку између Јовановца и Ражња, и ту набију на коље и Милића и сина му Дмитра.
Неки душевни Срби скинули су телеса њихова с коља и укопали их више олтара цркве Светога Романа.
Кнез Малић је живео 73 године. Он је носио зелену доламу, припасивао силаје и оружје, имао је дугу косу сплетену у плетеницу; брада му је била велика, густа, у младости црна а под старост бела.
- Протокол Карађорђев, бр. 890. ↩︎