Тодоровић Милоје, родио се у селу Црнчи, у јагодинској нахији, од прилике 1762 године.
Већ по годинама види се да је за првог устанка био човек зрео. Он је не само међу првима устао да се бори, него је на брзо постао вођ устаника у Левчу и Темнићу. Његова, се власт пружала, од Мораве више Јагодине па чак до Трстеника. Под његовом командом били су, како Јокић прича, Стеван Јаковљевић, Никола Бабовић из Грабовца, Мијушко Н. буљубаша који се је у јуришу на Јагодину 1804 особито одликовао, и Мијалко Шапоњић, такође буљубаша.
Кнез Милоје Тодоровић умрьо је 1832, и укопан је код манастира Јошанице. На гробној плочи, коју му је поставио син Јевта Тодоровић, изрезана је слика Милојева, до прсију, са сабљом у руци, а под сликом су ови стихови:
„Чуј отац од сина
На гробу т’ спомена:
Ја на гробу твом
Не треба да ридам,
Јер у срцу мом
Још твој понос имам.
Још ђенерала Михаљевића,
Ти си каплар био,
И Наполеона ти си с њиме био.
Ка’ војвода српски, с Карађорђем ти си
Разгонио Турке, те те слави вила,
У Цариград први за свој род си ишао,
Жртвовао си живот, кроз беде си прошао,
Као член совета скончао си лета
Нек’ ти је вечна памет док траје света“!
Ови стихови у неколико допуњују биографију Милојеву. За то их и увршћујем овде.