Тодоровић Лазар, родио се је у селу Каони у нахији шабачкој, око године 1781. Отац му је био имућан трговац, и желео је школовати свога сина. Осем тога, Лазар је имао стрица, калуђера у Фрушкој Гори. Отац, човек имућан, и стриц, калуђер, договоре се и Лазара даду у Карловце, те сврши гимназију.
По свршетку гимназије, Лазар оде у Сегедин, где је две године слушао философију.
Кад се године 1805 врати у отаџбину, узме га Јаков Ненадовић себи за писара. И од тога доба, до године 1813, Лаза Тодоровић није се никако одвајао од Јакова.
У Карађорђеву Протоколу находи се записано само то како је Лази Тодоровићу дат пасош, из Тополе за Шабац, и коњи на свакој пошти да му се дају!
Године 1813, после пропасти Србије, Лазар Тодоровић је прешао с Јаковом у Срем, а после је с њим отишао у Русију.
Находећи се у Русији, Тодоровић је, од стране Карађорђеве, писао онај извештај руском цару о стању Србије, који је штампан у Гласнику 4, 152 — 184.
Кад су Срби по други пут устали на Турке 1815, Лаза Тодоровић находио се још у Русији. Отуда се је вратио у отаџбину 1819, и Кнез Милош га је одмах узео у своју канцеларију за писара.
Године 1827, Лазар је слан у Цариград, као депутат по народном послу, а доцније је једном и у Русију ишао, по наредби Кнеза Милоша.
Године 1835 био је члан „исправничества“, како су се онда звале окружне управе и судови.
Припадајући оној странци која је тражила устав, Тодоровић је, по одласку Кнеза Милоша из Србије, постао члан земаљскога савета.
У том звању остао је и при Кнезу Михаилу, па и при Кнезу Александру који је 1842, по одласку Кнеза Михаила, изабран за кнеза српског.
Као члан савета, као човек школован и велики пријатељ новом реду ствари, Тодоровић је 16 октобра 1843 послан у Цариград за капућехају српског.
Човек тежак, пун, а већ у годинама, Тодоровић се много бранио да не иде на тако далеки пут, наводећи да ласно може тамо и умрети.
— Е, Бог ме, Лазо брате, рекао му је шаљиви Прота Ненадовић: — то ти је с твоје памети: што нас неучене не шаљу? (Тојест, што си човек учен и паметан, поверавају ти ту службу).
Тодоровић је осем српскога језика, говорио немачки, латински, и руски.
И одиста је Тодоровић оставио кости далеко од отаџбине. Он је умрьо у Цариграду 1 фебруара 1846.
Опевао га је васељенски патријарах, па су га укопали код цркве Св. Петке у Хасћоју.
Кад је стигао у Србију глас о смрти његовој, влада је наредила, те су три дана у свим црквама звона гласила смрт заслужнога покојника, и свуда су држани парастоси за његову душу.
На гробу његову у Хасћоју чита се овај запис:
Овде почива тело полковника и разних ордена кавалера, Лазара Тодоровића, српскога при Бл. Порти отоманској капићехаје, у селу Каони, окружју шабачком, књажеству Србији, године 1781 рођеног, отечество своје, у разним званијама, око 40 година ревносно послужившег, и године 1846, у Цариграду представившег се.
Памјатник овај за вјечни спомен подиже му фамилија његова.
Гроб је висок, од мрамора је, и врло је леп.