Стојковић Ђерасим, родио се у Великом Араду, у Маџарској, године 1811.
Основне школе и гимназију свршио је у месту свога рођења, философију и права у Пешти, а богословију у Карловцима.
Ђерасим је био питомац текелинога завода, у Пешти.
У пролеће 1839 прешао је у Србију, и примљен за професора београдске богословије.
Августа 27 те године, у манастиру Враћевшници, закалуђерио се, и постао ђакон, па декембра 12, исте године, протођакон, а 6 јануара 1840 посвећен је за јеромонаха.
Маја 15 године 1844 постао је протосинђео, а маја 9 године 1853 архимандрит манастиру Манасији, задужбини Деспота Стевана Високог.
Октобра 10 године 1854 посвећен је за владику тимочкој јепархији, после смрти владике Доситија Новаковића.
Ђерасим Стојковић, и ако је све школе свршио, и ако је редовно читао све новине, ипак није био носилац велике науке, а уз то је увек кунаторио својим слабим здрављем; али је као наставник био тачан, уредан, и према ђацима добар. У опште био је човек поштен, чист од плетака и од сваке нискости која не подоба честиту чину и светлу образу.
Кад би га који од другова му, после његовога многога читања, упитао:
— Шта има у новинама?
Ђерасим би одговорио својом обичном реченицом:
— Већер, већер (а то му је била узречица) све се своди на ово: „јеже себје не хоштеши иному не твори!“
Ђерасим је више пута и проповедао у београдској цркви, али му ниједна беседа није угледала света.
Умрьо је у Неготину 11 јула 1865, и укопан је у старој неготинској цркви.
Бог да га прости!