Стојановић Влајко, родио се у селу Голешници, у округу алексиначком, 1847 године.
Влајку бејаше крштено име Владимир, али су га сви звали за живота, и сви га помињу по смрти, именом од милоште, па га и ми у Поменик тако уписујемо.
О животу Влајковом ми знамо веома мало; знамо да се је родио 1847 у селу Голешници, да је служио у редовној војсци, и да је као наредник друге поле декембра 1877 дошао у Лесковац, па оданде отишао међу Вучанске устанике, и уредо их за бој; био се с њима против Арнаута, докле 22 декембра није погинуо!…
Али оно што очевидци причају о његову раду, и о његовом држању у боју; што се казује о јуначкој смрти његовој, о његовој служби дужности, даје његову имену право да се уврсти у Поменик знаменитих милих покојника.
Као што је већ поменуто, Влајко је најпре дошао у Лесковац. Разабравши да томе месту прети велика опасност од Арнаута, који нагињу да продру преко села Вучја, где је била чета устаника Срба, Влајко одмах оде међу те устанике, и од часа заузме Дилавер-бегову кулу, и утврди је.
22 декембра навале Арнаути свом жестином својом на устанике. Пушке су гроктале с обе стране; само су нападачи, не имајући никаква заслона, много више страдали него опсађеници.
Влајко је био душа свих устаника; по његову гласу кретала се је сва јуначка дружина у кули: он је летео свуда, мртве жалио, рањене тешио, живе соколио. И свакад је био пун наде, весео, насмејан.
Пред по дне огањ малко попрестане.
Влајко рекне друговима:
— Браћо! Ево је огањ малко престао; да седнемо да мало поручамо! Кад на ново запламти, немамо се кад и сетити хлеба!
Приседну ручати.
Влајко једе орно, и весели другове: „А ми, прича један од другова његових: — изнемогли и забринути: неки жваће а не може да гута, а некоме се чисто смрзле вилице.
— Што сте тако невесели, ако Бога знате? пита Влајко: — Зар ми не би помрли и код својих кућа! Та, браћо моја, два пута не умире нико, а један пут мора свако. Што да мислимо о том? Деде, у славу Лесковца, који ми овде чувамо, и који би, да није нас овде, вечерас букнуо у пламен!
Наже чутуру, напи се вина, па је даде другу; иза тога се прекрсти, узе по среди пушку, и одлете од пушкарнице до пушкарнице.
Не прође много, а на ново загрокташе пушке; на ново се отпоче борба. Влајко трчи свуда, прегледа све, наређује што где треба, соколи све! Али… ено и њега згоди самртно зрно: он паде да више не устане!
Другови га снесоше у једну собу у кули.
Самртно рањен, Влајко се тешко издиже на руку, да види како се бије бој, и друговима виче:
— Не мајите се око мене; гледајте бој; мислите за Лесковац!
Освоји ноћ; бој се претрже.
Освану други дан. Арнаути већ беху одступили, оставивши на бојном пољу 140 мртвих бораца, и 12 коња!
Али тај други дан затече јунака Влајка ледена као сињи камен. Он већ беше заспао вечни санак.
Другови Влајка укопаше крај цркве накривањске.
Пошто се учинио мир, дошла је Влајкова мајка на гроб сину, и ожалила га жалбом материнском.
Човека подузима неко чудно осећање, кад слуша што причају о Влајку другови који га надживише, и с каких поштовањем помињу мештани мајку његову. Они њу не жале; они јој готово, завиде, честитајући јој што може рећи да је мајка онаком соколу!
Благо њојзи и с мртвим онаким сином! Нека не жали материнских суза. Име Влајково изазваће сузу и у туђем оку након много времена после нас!
На Влајкову гробу стоји камени крст са записом:
„1877, декембра 22, Владимир Стојановић од Голешнице“.
Борба која је укинула јуначку главу Влајкову, није дала Арнаутима спојити се с турским четама у клисури, и сачувала је Лесковац од плена и огња. А за то:
Слава Влајку, и његовим у боју друговима!