Стевановић Јован, родио се је у Поречу на острву истога имена године 1777.
Још за Турака, Јован Стевановић је у Поречу био башкнез, а кад су Срби под командом Миленка Стојковића заузели Пореч и Поречку Реку, онда се онамо и стање ствари изменило.
Турски башкнез Јован Стевановић постао је српски бимбаша под командом Миленка Стојковића.
Као бимбаша, Јован је био под командом Миленковом до почетка 1811.
У почетку те године, Миленко је, не приставши на реформе Карађорђеве, отишао из Србије, а његов бимбаша Јован Стевановић постао је војвода у Поречу и у Поречкој Реци.
Находећи се у Поречу, на живу водену путу, Стевановић је имао велику преписку с врховним Вождом.
У, Деловодном Протоколу, за онако кратко време, њему је писано некаких 25 писама, која се тичу и послова војних, и управе унутрашње, и добрих одношаја с Немцима и с Власима, и опрезности према Турцима.
Године 1813, кад је Вељко пао, и кад су Срби морали оставити Неготин и Кладово, па се повући у Пореч, и тек ту мислити да се сили одупру, сувременици не хвале, већ још куде Јову Стевановића. Али ће то пре бити излив њихова јада на општу несрећу, него што би било праведна осуда раду самога Јове Стевановића. У онако општој погибији шта је могао учинити један Јова Стевановић? Жртава је било и сувише, па помоћи није било ни најмање.
Међу тим је Јова, као од старине богат човек, давао новаца народној азни кад је она у невољи била. И сви су знали колико вреди Јова Поречки.
После пропасти године 1813, Стевановић је пребегао преко Дунава, и боравио је где му је кад заповедала аустриска власт. Зна се да је једном био у граду Варадину, заједно с Цинцар-Марком. После тога се је био настанио с породицом својом у Темишвару, где је остао до краја 1814.
На крају те године остави породицу, и оде у Хотин; тамо се састане с Карађорђем и, заједно с њим, био је једном код цара Александра Првог, који му је даровао скупоцени прстен.
Вративши се из Русије у Темишвар, Стевановић, јула месеца године 1815, пређе на Раму у Србију, и одмах оде Кнезу Милошу, а породицу упути право у Пореч.
Од тога доба, Стевановић је опет био старешина у Поречу, под влашћу Кнеза Милоша.
Године 1817, Кнез Милош са својим братом Јованом и с побратимима: Димитријем Ђорђевићем и Јоксимом Милосављевићем, дође у Пореч.
Стевановић је био јако оболео и ослабео за службу. Кнез Милош је хтео и државне послове да стави у јаче руке, и заслужна старешину да не заборави. И ево како је то урадио.
У Стевановића Јове била је за удају кћи Милица. Кнез њу испроси за Јоксу Милосављевића, па овога постави за капетана Поречу. И Стевановићева сина Стевана (Тенку) метно му за писара, старца пак Јову постави у покој.
Од тога доба, у Поречу је управљао Јокса с писаром Тенком Стевановићем, сином Јовиним.
Јова се после тога још више разболи, и 28 декембра 1817 умре. Сахрањен је био у Поречу, где је и умрьо; али доцније, године 1842, кад је умрла жена његова Ђурђана, синови њихови, Тенка и Данило, изваде и очине кости, па их пренесу и сахране у порти код цркве у Д. Милановцу, где и сад почивају.