Станковић Корнелије, родио се је у Будиму, 18 августа 1831 године.
Школовао се је у месту својега рођења, у Араду, у Пешти, и у Бечу; а музици се је учио сам где је год прилике добио.
Вук Караџић, руски прота М. Рајевски, и П. Риђички, сваки на свој начин, упућивали су и помагали млада, добра и вредна уметника, да се удуби у народну душу, да саслуша и, по том, прибере благо народних мелодија, и да то благо изнесе свету на оцену.
Станковић је по својој могућности и радио тако. Најпре је почео стављати на ноте лепо наше црквено певање. Тога је саставио три књиге.
- У првој књизи је Златоустога служба;
- У другој, и у трећој су Ирмоси, Тропари, и Кондаци.
После је скупио и ставио на ноте збирку Српских народних песама.
Све није доспео издати, него је и после његове смрти остало доста песама у рукопису, што је све српска влада откупила.
Бавећи се у Београду и, као председник певачкога друштва, ширећи у престоници укус за музику и певање, Станковић је о трошку владе српске путовао у неке крајеве Србије, те је збирао народне мелодије, и стављао их на ноте.
За његова борављења овде, бејаше у Београду руски консул г. Александар Е. Влангалија, човек ванредно добра срца и необично простране образованости.
Влангалија је Станковића веома уважавао; врло често га призивао у свој дом, и врло радо делио се њим своју господску трпезу.
Добри и гостољубиви домаћин, пријатељ уметности, често би призивао и друге консуле, другове своје, у вече на чај, па би, таком приликом, замолио Станковића да одсвира што год из нашега црквенога певања.
Једнога вечера г. Лонгворт, енглески консул, моли Станковића да одсвира што год озбиљно из наших црквених песама.
— Екселенција! одговори уметник: — ништа озбиљније нема, од нашега петога гласа! и поче свирати:
„Собезначалноје слово оцу и духови!…“
Лонгворт се сав занесе у мисли, слушајући ту пуну религиозне тајнености песму.
Иза тога рече да би желео чути и што год весело.
— О, и тога има, одговори уметник: — Ево ово се пева кад се је крстио Богу син, и груну свирати:
„Во Јордање крештајушту се тебје Господе!“
Енглез се одмах осмехну веселим гласима радосне песме, и с истинским задовољством отпљеска уметнику кад сврши.
Свирајући увек одушевљено, Станковић при свршетку једне црквене песме као сам себи рече:
— Бадава! наше пјеније мора утући руско пјеније!
Изговоривши то, окрете се и, видећи за својим леђима домаћина Влангалија, трже се и поправи овако:
— Опростите, Екселенција! Ово је моја фикса-идеја!
— Напротив, одговори домаћин: — ја очењ љубљу љубјашчих својо художество!
Из Београда је Станковић отишао у Будим, па је онамо и преминуо 5 априла 1865.
Станковић је био малена раста, слаба састава, и нежан човек у сваком погледу. Умрьо је од сухе болести, баш онда кад је тек требало да отпочне радити на славу својему имену и на корист српскому народу.
Ваљда је така тешка судбина нашега народа!…
Што ређи плодни умови, то им је век све краћи!…1
- О Станковићу има више у Летопису 110 за 1865 стр, 188—234. ↩︎