Станимировић Димитрије, родио се у Вршцу, године 1796.
Основну школу свршио је у месту својега рођења, а два разреда гимназије у Темишвару.
После тога, одао се је на трговину, и преселио се тога ради у Панчево.
Године 1834 пређе у Београд, где је продужио трговати, уредио је цигљану испод Београда у заједници с Н. Поповићем.
Године 1848 букну маџарска буна, и Срби на онај страни, притиснути од Маџара, усташе на оружје да бране своју народност.
Станимировић, ватрени родољубац, скупи чету добровољаца, у Београду, па с њом пређе преко Дунава да иде браћи у помоћ. Из Панчева оде са својом четом у село Мраморак, где је брат му Никола имао своју лепу кућу, трговину, и газдинство.
У том селу, на братњеву имању, Димитрије је хранио своју дружину читава 22 дана, докле је прибавио све што му је за бој требало, и докле је чету појачао ми увећао новим добровољцима. За то време Николина кћи јединица Јулка1 извезла је красан српски барјак за ту чикину чету. Барјак тај на Св. Константина и Јелену (21 маја) осветио је свештеник Јосиф Радивојевић, и заклевши вођу и његове другове, да ће бранити српску веру и народност док једнога тече, предао га у руке Станимировићу.
Сутра дан Станимировић са својим добровољцима оде у уздински логор, где се је кроз кратко време прочуо својим јунаштвом и добрим редом у чети.
Главна команда уздинска слала је Димитрија, с његовом четом, сад овамо а сад онамо, где је кад била потреба.
У боју на Вршцу Станимировић, бранећи српски топ, буде опкољен многобројном маџарском војском и, после упорне борбе, заробљен, окован и послан у Темишвар. Ту је стављен под војни суд који га осуди на вешала.
7 јула 1848 Станимировићу је био последњи дан од живота. Пре наго што ће бити обешен, измолио је два листа хартије, и написао ова два писмена:
1
Последња жеља.
Прво молим моју жену Александру да ми опрости, што сам њу и децу народним интересима жртвовао и народни интерес њиовом претпоставио.
Второ је молим да се она, без сваког обзира на свој род обрати а особито на Ђорђа, да јој прилику нађу и да је удаду.
Треће је молим, да сама лично у Карловце оде, и тамо како тако Јоцу приволи да се кући врати, и своју главу избави; јер је доста да се ја за род и народ жртвујем, и не би било право, да нас обадвоје изгубиш.
Јоцу молим, да ми ту последњу жељу испуни, и да те утјеши. А обадвоје молим, да се постарате и Јоци код правитељства службу набавите.
Драга мора ити у Сомбор; није другојаче; и мора се са судбом својом слагати.
Учините наредбу, да се у Карловцима и Београду богослуженије или опело мени чита.
Валу, Нинка и децу поздрави, и чувај као и досад.
За утјешити тебе и све, знај, да сам ја онај дан од Тадића натерат на бој, и да је Тадић хтео мене прогласити за издајицу, а Србијанци би ме убили, да им је рекао да ја намеравам онај дан ићи, кад се тела битка почети.
Акта раздај, а и облигације које се на рафу завијене находе. У осталом нека ти Бог помогне! Шоповић нек се алатом намири, а циглану уступи вароши. Опрости, и опет опрости! Увредио сам те, уцвелио сам те, али шта знам, јака је дужност спроћу народа. Ти ћеш ми опростити, али би ме народ за издајицу дао, а ти знаш да ја волим умрети, него се издајицом прогласити.
7-га, и последњега дана, а и часа, мог живота
твој теби добри
— Дим. Станимировић. с. р.
2
Нико, мили брате!
Ја за народност умирем, и радо умирем: јер сам својски радио и доста учинио. Немој ме осуђивати, ја нисам био рад битку почети, и на Вршац ићи, но сам од несрећног Тадића приморат. Аманет ти моја деца: имај бригу за Јоцу. Одмах отиди у Карловце, и натерај га да се кући врати, да не погине и он. Имај велим његову бригу, а постарај се и за Александру да јој прилику нађеш да се уда. Ово је последње; даље времена немам. Час је куцнуо, и ја се на смрт спремам! Подај опело мене ради читати, и не заборави твога брата,
7-та јулија, 1848 г.
У Темишвару.
— Дим. Станимировића. с. р.
Кад су га довели на место где ће погинути, Станимировић, видећи около много света српскога, почне слободно и јасно говорити, светујући Србе да се не плаше, него да бране свету ствар народа свога, а Маџари, бојећи се какве побуне од Срба, ударе у добоше, и беседу му заглуше, па га одмах обесе.
Међу тим се маџарска светина ту тако ускомеша, и побегне један преко другога, мислећи да ће однекуд грунути српска војска да избави Станимировића, да их је, кажу, доста остало на месту разгажених и осакаћених.
После буне, брат је ископао кости Димитријеве и сахранио их у темишварском гробљу.
Станимировић је био средњега раста, крупне снаге, веома честита карактера човек, и ватрени српски родољубац.
- Која се је доцније удала у Земун за г. Стеву Андрејевића. ↩︎