Срдан Илија, родио се у селу Прњавору, у Мачви, 1770. Илија Срдан слика је са свим противна слици Зеке Буљубаше. Зека нема нигде ништа; све што је имао, оставио је, и дошао је у Србију да се бори за сав свој народ, за милу слободу; а у Илије је пуна кућа задруге, дом богат, свашта доста — само нема слободе. Онај тражи да извојује слободу, па нека се њом користи ко хоће и ко може, а овај својој деци, својој браћи, своме имању тражи заштите, тражи угодбе за развој и напредовање.
Оба ипак служе једној великој идеји, и оба се боре као прави јунаци.
Срдан се је заједно с Чупићем почео мешати у српски устанак. Прве сукобе имао је с лешњичким Турцима, а после је био готово у свим бојевима с ову и с ону страну Дрине. Као јунак, био је углед свој дружини својој, а уз то још се је држало да је особито срећан, јер у толиким бојевима никад се није ранио.
Ево како Вишњић говори о њему:
„Нека буде свеколика кавга
На онога Срдана Илију.
И нек’ буде срећа Срданова…
На Лозницу када потекоше
Најнапријед Срдане Илија,
И пред њиме Пурко барјактару:
Он пјешице свилен барјак носи,
Барјак носи, војсци калаузи,
А Илија за њим на ђогату.
Најпре Турци видјеше Илију,
На Илију огањ оборише
Ал’ Илија успрегнути не ће,
Већ подвикну к’о да пије вино,
Па на Турке јуриш учинио“.
И у другом устанку, године 1815, Срдан је много радио да се дигну Мачвани и Поцерци. Та његова радња показује га као правога родољубца, и као човека који провиђа далеко, и познаје шта ошта бива. И оно што бива с њим и његовим кућанима у почетку устанка 1815, говори у прилог оној причи која вели да су мачвански кметови узели на душу Змаја од Ноћаја.
Видећи да народу не ће сванути бољи дани без нове борбе, Срдан је трчао од села до села, и тражио пристаоце на нови устанак 1815, али све узалуд: нико му није хтео ни главе окренути. У невољи својој, дође у село Рибаре попу Јовану Миленковићу, али попа, чини чује шта Срдан мисли, повиче:
— Носи крв из моје куће: не роби ме, и не кољи, ако Бога знаш! С душе ми се торњај; кућа ми је пуна туђих људи, све посленика, па те може ко видети, те ћемо пропасти оба… Ви упропастисте себе па хоћете и нас! Своју си кућу сам раскућио таким послом, па хоћеш да раскућим и ја своју? Уклањај се, велим ти, док није било другојаче“!…
Ето како браћа сретају родољубиве намере Срданове! И ово је још свештеник, вођ простоме свету, онај који тражи право да и душе руководи!…
Не гледајући на то ледено одбијање, Срдан је веровао у животну мисао устанка, и надао се је да ћемо му ми, потоњи потомци, разумети муке, и платити за њих захвалношћу. За прво се није преварио, а за друго — на нама је да покажемо делима! Свакојако данас руг стида пада на оне који су онда били мудри, а слава кити имена онима који су били дрски, који су онда сретани презирањем и осуђивањем.
Дочекавши, уз пркос свим тим тегобама, да види своју постојбину ослобођену од Турака, Срдан се смирио код своје добре и имућне куће и ту, задовољан, умрьо 1835, у 65 својој години.
Укопан је у опште гробље села Прњавора.
Илија Срдан био је човек висок, крупан, црномањаст, дугих окоштих образа, а бркова средњих, и угледних. И сама личност Срданова некако је била врло мила певцу Вишњићу.