Смиљанић Никола, родио се је у селу Бадовинцима на Дрини, око 1760. Оцу му је било име Глигорије Бујуклић, а матери Смиљана. Отац његов, развађајући неке сељаке, погине у свађи, а мати му, оставши удовица, са седморо деце, врати се у род, у кућу Станковића у Белотићу, одакле је и била. На тај начин Николи дође презиме Смиљанић, од имена материна.
Не зна се где је Никола учио књигу; не зна се ни ко га је и где запопио, ко ли запротио.
Најнепосреднији узрок Николиној великој мржњи на Турке био је овај: Турци су обедили Николина стрица да је убио Турчина; за то су га отерали у Шабац, оковали, и бацили у тамницу, где је и умрьо.
Некако у то доба плане у Шумадији устанак на Дахије, и брзо се рашири чак ка Дрини. Прота Смиљанић скупи чету поузданих друга, па стане сретати Турке који су кроз Мачву и Китог пролазили к Шапцу, и ту с њима делити јуначке мегдане.
— Смиљанић је, вели Петар Јокић: — у Китогу лугу зеленому сву Босну био преплашио.
Прича се да је он, са својим четама, потукао око 5 — 6 хиљада Турака од устанка 1804 до пропасти 1813. Нарочито је осоколио 23 маја, и 13, 14, и 15 августа 1806, којих је дана онако ојадио турску војску која се, после пораза на Мишару, повлачила к Дрини.
Прича се да је Смиљанић веровао и говорио да Бошњак Турчин њему не може наудити. Кад би јуришао у највећу ватру, на би му који пријатељ рекао да се причува, да се заклопи, јер сам зна колика би штета била да он погине.
— Ајој! луд ли си, брате слатки, одговорио би Смиљанић кроза смеј: — та зар балија мене да убије! Ако то одиста буде, не копајте ме, него баците где не треба…
Смиљанић је преживео погибију на Равњу 1813: претурио је и кобну годину 1814.
А године 1815, већ видимо Кнеза Милоша да му пише и зове га да похита ка Дрини, дуж које познаје сваки џбун. Његово је јунаштво помогло да српска победа на Дубљу, 14 јула 1815, буде потпунија.
Кажу да је, у том боју, својом сабљом посекао 7 Турака. Некаква Талаша, Турчина, и чету му, гонио је до саме Дрине. Видећи да Талаш наплива на Дрину, и продре на ону страну, рекао му је:
— Побеже ли, Талашу, побеже; није ми тебе ни жао; него жалим што тако добра коња тако лош јунак јаше!…
У божићње посте, године 1815, Смиљанић оде с Ђуком Стојићевићем у манастир Каону цркви.
Међу тим он и Штитарац мрзили су се, и гледали да досаде један другоме; нарочито се тврди за Штитарца да је желео Смиљанићу живот прекратити.
По што се из Каоне врати, Смиљанићу се веома смучи, и он, доказујући да је по Штитарчевој наредби отрован, заиште да пије крви од патке. Браћа му напомену да је сада пост, и да је срамота њему, као проти, мрсити у те дане! Смиљанић се поклони сили веровања; не хтене пити крви пачије, и умре. Ђука пак, пијући пачију крв, оздравио је.
Прота Смиљанић је укопан у гробљу села Белотића, на месту „Двору“, где је некад и црква била. На његову гробну белегу пише само ово: „Зде почивајет раб Божји протојереј Николаје Смиљанић. Поживе љет… (не може да се прочита).
Смиљанић је био лица црномањаста, стаса средњега, браде црне, повелике, очију светлих које пробијају, а погледа озбиљна и страшна.
Ваљда је баш с тога Вишњић и ставио у уста Кулиновој кади удовици ову клетву:
„Ој Китоже, не зеленио се!
Смиљанићу, не веселио се!
Што погуби Беширевић Хасу
Кога љепшег у свој Босни нејма.
Остаде му злато испрошено“.
Знао је Смиљанић за све сласти мирна и срећна брачна живота; ценио је он и заклањао свачију срећу у породици, али кад бесна сила притисне сав један народ; кад му отме све што је вековима текао; кад га из „Лекиних дворова“ стера у лубнице и дубироге; кад му одузме тековицу материјалну а закрати тековину умну: онда је прва дужност сваком сину тога народа устати свом снагом својом против насилника, и сатирати га где се год с њим сретне, па био то „Старац Фочо од стотину љета“, био „Мула Сарајлија, који знаде и цару судити“, или Беширевић Хаса, ком „остаје испрошено злато“.
Јаднице, кадо! твоје је јаде ласно разумети: тек што кунеш осветнике, правије би било да кунеш насилнике, који су криви и твојим јадима и нашој жестокости.
Допуна
Кћи Проте Смиљанића казивала је доцније, да се отац њен Прота Смиљанић родио тек године 1777.
У Шапцу нека Јека Радојичина, трговкиња, запазила је дечка Николу као рођенога сина; па га је онде у Шапцу школовала, оженила, зађаконила и запопила.
Оженила га је девојком Митром, ћерком кнеза Мијаила из поцерског Метковића. Пошто се зађаконио, Смиљанић је био учитељ у Белотићу, у Мачви.
У једном боју, борећи се с Турчином, Прота Смиљанић одбије Турчинову сабљу, али му ту капа с главе остане дрвету на грани. Турци скину ту капу, однесу у Бељину, и набију је на колац поред српских глава које су били поодсецали. Кнез Иван Семберац позна и каже да је то капа Проте Смиљанића.
Турчин, опсовавши Смиљанићу српску веру, рече:
— Е, утече пасји син!…
Неки кажу да је Смиљанић, у очи Св. Мрате, био у манастиру Каони, где је с њим и Ђуком Стојићевићем био и војвода Милета ?!!
Прота је сахрањен на Ваведење.