Симоновић Јевђеније, владика неготински, родио се у Белој Цркви, у Банату, 6 јануара 1815, од оца Вићентија и матере Ане.
Крштено име било му је Јевтимије, а Јевђеније се назвао кад се је покалуђерио.
Основну школу српску и немачку свршио је у месту рођења свога; гимназију у Карловцима; философију у Пешти, а богословију у Вршцу.
Године 1839, дошао је у Србију и, 1 августа те године, по одредби власти, вршио је дужност професора у богословији, као светован човек, до 9 јуна 1841. Тога дана пак постављен је за регистратора у кнежевој канцеларији.
О Митрову дне, 1841, да оставку на световну службу, закалуђери се, и опет добије професорску дужност у богословији, где је остао непрекидно до 26 септембра 1865. За то време бивао је седам пута ректор тога завода.
Црквене степене добијао је овако: 26 октобра 1841 посто је ђакон; 25 марта 1842 — протођакон; 11 јуна 1844 — архиђакон; 29 јуна 1845 — свештеник; 21 јуна 1850 — синђео; 29 јуна 1853 — протосинђео; 25 новембра 1854 — архимандрит манастиру Манасији, а 26 септембра 1865 — владика неготинској јепархији.
Симеоновић је написао:
- Опис манастира Манасије, у Београду, 1866, са сликом тога манастира;
- Кратки црквени устав, у Београду, 1860;
- Реч којом је поздравио на Радујевцу Кнеза Михаила, кад се враћао из Цариграда, 1867;
- Реч којом је поздравио Кнеза Милана на Радујевцу кад се враћао из Ливадије, 18 октобра, 1871.
Симоновић, као добар ђак, док се учио у Пешти, био је „питомац“ текелинога завода.
Владика Јевђеније највише је настајао те је у Неготину подигнута красна нова црква, а и у јепархији, за његова владичанства, начињена је десетина нових, лепих цркава.
Он је био одлични зналац фрушкогорскога црквенога певања, и настајавао је да се то лепо знање одомаћи и у Неготину, и прилично је у том успео.
Одликовао се је чистотом и уредношћу у сваком свом и најситнијем послу. Његов је рукопис леп, читак, чист и марљив за причу; његова је кућа била чиста што оно веле меда да лизнеш; сам он, човек стасит, висок, леп, носио се је и држао веома марљиво чисто и укусно.
Умрьо је, од водене болести, 24 априла 1880, и сахрањен је у старој неготинској цркви, ма да је у новој о свом трошку начинио себи гробницу!