Симић Ђорђе, родио се је у селу Сремчици, нахији београдској, у другој поли прошлога века, од оца Симе, и матере Данице.
Некако године 1787, кад су Немци купили добровољце за ратовање с Турцима, Ђорђе Симић се је налазио у Београду, као чобанин у механџије Џике који је, механишући, држао и многу ситну марву.
Године 1788, упишу се у добровољце и тај Џика и његов момак Ђорђе Симић и, војујући под пуковником Михаљевићем, толико се одликују да оба добију капетанске чинове.
Симић је у том рату био у оним четама које су се биле с Турцима око Карановца и Студенице.
Тада је, кажу, Карађорђе био под Симићевом влашћу. Још се прича да га је капетан Симић, једном у љутини, као свог млађег, ударно лубеницом по глави.
Кад се је рат свршио и мир углавио, Симић пређе у Срем, настани се у селу Бољевцима, па онамо одведе и два своја брата Ђурђа и Ивана; само најмлађи им брат, Павле, остане у Сремчици.
У Бољевцима се је Симић оженио по трећи пут јер се је, дотле, већ два пута женио, и обе су му жене, после кратка века, умрле.
С овом трећом женом, родио је три сина: Косту, 25 марта 1794; Стојана, у исти дан, 1797, и Алексу, 17 марта 1800.
Живећи у Бољевцима, Симић је примао од Аустрије пензију према свом капетанском чину.
Кад се Србија, 1804, дигне на Турке, Ђорђе Симић остави Бољевце и пензију, па се врати у отаџбину, да се бије с Турцима.
Карађорђе га прими радо, и одреди га да му војнике обучава „зекциру“.
И кад би год о њему говорио називао би га „стари капетан“, јер је Симић, као што је казано, још њему био капетан.
Симић се је, сада, у свакој такој прилици, прибојавао да нови „Вожд“ не врати дуг свом „старом капетану“.
Али до тога није дошло.
Године 1806, Симић је био у освајању Крушевца. Милутиновић му, том приликом, овако пева:
„И ту беху до два капетана:
Једно Џикић а друго је Симић,
Што служише бечкога ћесара.
А сад дошли браћи да помогну
И о Турке да крваве руке“.
По освојењу Крушевца, Ђорђе Симић је постао капетан у том месту, и назива се час „капетан Симић“, а час „војвода Симић“.
Симић је био у боју на Јасици 12 августа 1810, и ту му је погинуо најстарији син Коста, који је сахрањен код крушевачке цркве.
У Карађорђеву Протоколу за годину 1812 и 1813 има 32 броја који обележавају заповести од Вожда Ђорђу Симићу. Између тих заповести, у једној Вожд тражи да му Симић јави: Има ли у Бањи (не каже се којој) каква кисела вода?!
После пропасти 1813, Симић је отишао преко Саве у Бољевце, и ту је почео купити добровољце да војује с Аустријанцима против Француза. У те добровољце стао је и његов средњи син Стојан.
Симић се је надао да ће му Аустријанци опет дати плату или пензију, али ни плате ни пензије није добио, те је живео веома сиромашки.
Кад у Србији букне нови устанак 1815, Симић пређе у Србију, са женом и ћерком, а синови му Стојан и Алекса већ су били отишли по службама и најму.
Ђорђе је, тада, био веома стар и слаб; и живео је у Београду негде око Тоскине чешме, у камену. Пошто је кћер удао у село Остружницу, умрьо је године 1817.
На неколико месеца пред што ће умрети, дође му син Стојан, да га походи. Видевши оца у такој оскудици, а и сам немајући новаца, Стојан извади своје оружје и свилени појас (трамболос) те прода, и остави оцу трошка, па се врати у Влашку да тражи среће и зараде.
Доцније, године 1827, синови Симићеви Стојан и Алекса пренесу кости очине у манастир Раковицу, и онамо их сахране, па их покрију плочом која и сад стоји, и на којој је запис такав као да је покојник и умрьо тек 8 августа 1827!…