Симић Стојан

Симић Стојан, родио се је у селу Бољевцима, у Срему, 25 марта 1797, од оца Ђорђа и матере Бисеније.

Књигу је учио у манастиру Фенеку, па је доцније, кад му је отац постао старешина у Крушевцу, прешао у Србију, и налазио се је уз оца до пропасти Србије 1813.

Године 1813, прешавши у Срем, заједно с оцем, уписао се је у чету добровољаца које је отац његов почео купити. Као добровољци, Симићи су, и син и отац, спремали се с аустриском војском против Француза. А кад се рат сврши, и добровољци се у јесен 1814 у Темишвару распусте, онда се Стојан нађе, у туђем свету, без новаца и без посла.

У то време, селиле су се у Русију неке српске породице, те се и он, месеца новембра, удружи о њима, и оде у Хотин, у Бесарабији.

Онде је Стојан стао у службу у Јанићија Ђурића, а примао је и од Руса неку новчану помоћ.

Године 1817, с више српских породица, дође Стојан у Београд, где свога стара и слаба оца Ђорђа затече у највећој невољи и сиромаштини. Не имајући ни сам новаца, Стојан, као што је речено, прода своје оружје, и свилени појас трамболос, те састави мало трошка, и преда оцу; па, с циглих 5 гроша, тумари опет у свет, да тражи службе и зараде.

Из Београда оде у Букурешт. Ту је, неко време, у фабрици бурмутској радио као прост посленик. Доцније се најми као пандур у Михаила Германа, који је био неки агенат Кнезу Милошу.

Улазак у Ђерманову кућу за Стојана је почетак мешања у српске народне послове, и почетак свему његову потоњем напредовању и гласу.

То је било пред грчку етерију. У то време ишао је у Србију портин комесар звани Хоџа-Ђан. Родољуби српски у Букурешту, сазнавши шта овај посланик носи Србима, желели су како год уденути у уши Кнезу Милошу, да тај Ферман не прима; али нису знали како то да му јаве. Стојан се понуди и с опасношћу живота, однесе Кнезу писма, и Хоџа-Ђанову мисију осујети. После тога, у Остружници, Николајевић је, у здравици, назвао Симића анђелом чуваром Србије.

Кнез Милош је одавно ишао велику потребу, да нађе поузданих људи који би му писма из Букурешта доносили, и његова онамо односили. Тога ради је Вулу Глигоријевићу, старешини у Поречу, давао пара колико хоће, само да нађе поуздане руке које би та писма проносиле а да не опазе ни Турци ни Аустријанци.

Како је Ђерман своја важна писма сада послао Кнезу по Стојану Симићу, и како су та писма дошла кад треба, и помогла баш како треба, тако је Кнез узео Стојана у своју службу, као татарина.

Године 1821, у почетку, Кнез Милош пошље Стојана, као свога татарина, у турску престоницу да однесе неке упуте српским посланицима који су се већ онамо налазили. У то букне грчки устанак, и порта српске посланике, заједно с татарином Стојаном, притвори, божем за то, да их сачува од разјарене мусломанске светине, а управо да их држи као таоце за мир у Србији.

После неколико месеца тога затвора, Симић, знајући да Турци, по свом васпитању, не дирају сулуда човека, учини се луд и, као такав, измакне се не само из притвора, него и из Цариграда, прође сувим целу турску земљу, и дође у Србију, те јави Кнезу Милошу како су српски посланица.

По томе је Кнез познао да је Стојан човек који се у свакој прилици уме наћи, па га уведе у државну службу.

Године 1824 јануара 28, поставио га је за скелеџију на Дубравици и на Раму.

Године 1827 априла 23, ставио га је за члана народному суду, као представника јагодинске нахије, називајући га „кнезом левачким“.

Те године, у јесен, послао га је у Цариград, као члана депутације, заједно с Лазом Тодоровићем.

Године 1831, послао га је по други пут у Цариград, с Лазом Тодоровићем и Димитријем Давидовићем, те су с портом утврдили колики ће данак Србија плаћати султану.

Иза тога, кад су придружени оних шест округа, Стојан је постао старешина у Крушевцу. Пред јесен 1834, слао га је Кнез Милош у Букурешт и у Јаш, те је поздравио од његове стране нове владаоце тих кнежевина.

До тога доба, Стојан се је већ био веома препоручио Кнезу Милошу, који га је био обасуо и благом и влашћу.

У животу Милете Радојковића види се рашта је и како букнула из Крушевца у почетку 1835 Милетина Буна.

Тој буни Симић је био један од најглавнијих и најмоћнијих покретача.

Кад ја пак та буна стишана, и кад је Кнез, о Сретењу 1835, дао тражене реформе, онда је Стојан Симић постао члан државном савету, и још кабинетски саветник уз Кнеза Милоша.

У лето те године, кад је Кнез Милош полазио у Цариград, Симић је молио да иде у Влашку ради својих послова. Кнез га пусти, и још га учини главним надзорником својих добара у Влашкој, и посредником у сношењима с руским консулом у Букурешту, бароном Рикманом.

Из доба својега пословања с овим бароном Рикманом, Симић је, доцније, причао случај који вреди забележити:

— Једном се ја, спремио, прича Стојан Симић: — да говорим барону руски; прибрао сам све речи словенске и руске које сам откуд било знао и памтио, па саставио беседу, за коју сам мислио да је баш са свим руска. Кад сам је изговорио, опазио сам, по баронову лицу, да је сватио што ја хоћу, и баш кад се у срцу радовах што знам руски, барон ме прекиде:

— Скажите, пожалости, Господин Симић, ето ваш народни јазик серпски, на котором ви так бојко виражајетес?

Ја се тек охладих; тада видех да нисам говорио руски!…

У Влашкој је Симић остао од лета 1835 до почетка 1839. Надгледајући, за то време, добра Кнеза Милоша, он се је усталачки бринуо и о својој тековини, и труд му се је лепо наградио.

По обнародовању устава од године 1838, Симић се је вратио у Србију у почетку 1839, и постао је најпре члан (14 фебруара 1839), а после подпредседник (11 маја) земаљском савету.

На том месту дочекао је догађаје који су се, мало доцније, развили у Србији, и који су Кнеза Милоша приморали да остави престо и отаџбину, па да се удаљи у Влашку¹.

У оној борби која се, после, отворила између попечитеља Кнез-Михаилових и „уставобранитеља“ које је водио Вучић, Симић је стао међу уставобранитеље и, управо, после Вучића и Петронијевића, заузимао је треће место у тој партији.

Тога ради је, 1840, с неколиким друговима, морао изићи из Србије, и отићи у Влашку, где је трговао сољу.

Тек кад су уставобранитељи, после Вучићеве буне 1842, победили, и кад је у Србији постао Кнез Карађорђев син Александар, Стојан Симић се је вратио у Србију и, 26 октобра 1842, постављен је за вицепрезидента, а доцније и за президента земаљском савету.

Године 1843 новембра 10, оставио је службу за то, што је његов рођени брат, Алекса Симић, дошао за кнежева представника и попечитеља спољних послова. Тада је опет отишао у Влашку, и бавио се је трговином.

Године 1848, Симић се је нешто побркао са својим политичким друговими, и неком несмотреном беседом био је, једнога дана толико раздражио Београђане, да су ови јуришили па његову кућу, и био би зло прошао, да се није склонио под Вучићев кров, и под заштиту његове популарности.

После тога, добио је пензију и живео код своје куће.

Године 1852 марта 9, удари га капља, од које је преминуо други дан, 10 марта, и укопан је код Маркове цркве, у Палилули.

Стојан Симић био је човек висока раста, пун, гломазан, лица малко роава, а беседе врло течне, обилне и, кад и кад оштре, саркастичке, бодљикаве.

Носио је народно одело, какво се је онда носило, али свакад укусно, и одабрано; живео је, наравно у последње време, са свим господски; у друштву је био весељак и домишљан, а у колу је играо као радиш. Врло је био умешан држати добре одношаје с киме му је то требало; с млађима својима поступао је лепо; тек је својим брзим богаством, и господским живљењем, вређао многе завидљиве очи.

Стојан Симић је био одлични ум трговачки. Државнички дар у њега је тек после дара трговачкога.

Где је сада стари краљевски двор, била је бара и око ње рит, где су београђани ловили дивље пловке. Симић купи то место, наспе га, воду сведе не један точак, и на целом том простору дигне кућу, коју је доцније, српска влада откупила за двор владаоцу земаљском.

Кад је Стојан ту кућу на онаку месту градио, сви су му се чудили, и многи су га називали будалом који расипа лако стечено благо; кад је пак, доцније, изишао красан двор, и када га је он још красније продао, онда су се многи чудили на други начин, а многи опет завидели и гунђали…

Ваља и данас ући у официрску касину, и разгледати и кућу и башту што је све замисао и творевина Стојана Симића, па тек видети и оценити ум тога ђенијалнога човека.

Симић је имао ова одликовања од страних владалаца:

1. Орден Св. Владимира четвртог реда, и орден Св. Ане другог реда, од цара рускога;
2. Орден нишана ифтихара трећег реда, од Султана; и
3. Гвоздену круну трећег реда, од цара аустрискога.

Слика Стојана Симића, врло добро погођена, налази се у народном музеју, у Београду.

---

1. Ђока Протић, у својим мемоарима, вели да се је Симић, у трвењу између Вучића и Јеврема Обреновића, показивао неутралан докле није добио од савета, из државне касе на зајам 20 хиљада дуката. Па је, после, одмах показао да је прави „Вучићевац“, који ради против Јеврема и свим „Јевремоваца“. ↩︎