Симић Алекса, родио се у селу Бољевцима, у Срему, 15 марта 1800.
Кад му је било 12 година, одведен је па трговину у Земун, где је провео пет година, као шегрт и као калфа.
После тога, прешао је, трговине ради, у Нови Сад, где је провео две године.
Године 1819, пређе у Србију, и 1 јуна, те године, постане писар у канцеларији Кнеза Милоша.
С пролећа године 1820, дан је био за секретара г. Јовану Обреновићу, који је онда управљао рудничком, ужичком, и сокоском нахијом, а године 1823 враћен је, као секретар, у канцеларију Кнеза Милоша, где је, уједно, био и неки азнадар. Године 1824 посла га Кнез Милош у Београд за базрђан-башу, у ком је звању остао више времена.
Године 1833, одселио се у Крушевац, к брату своме Стојану, с којим је био у имовној задрузи.
После сретењског устава, године 1835, Алекса је постао попечитељ финанције. То му звање би кратко, као и сами устав.
Кад је Кнез Милош ишао у Цариград султану Махмуду, Алекса се находио у свити кнежевој.
Кад је године 1839 Кнез Милош оставио Србију, и отишао у Влашку, Алекса Симић био је послан од привремене владе српске за њим, да му узме султанске ордене!
Године 1842, пред Вучићеву буну, Алекса Симић је седео неко време у Крушевцу, божем оправљајући своју велику воденицу на Расини. За то време, врло је често ручавао у окружнога начелника Пере Цукића, а испод руке врбовао је и потписивао је незадовољнике за буну против Кнеза Михаила.
То је радно врло вешто. Опазили су та тек онда кад је било доцкан.
После промене, која се изврши у другој поли 1842, постао је капућехаја у Цариграду, а године 1843, кад је оно Аврам Петронијевић с Вучићем удаљен из Србије, Симић је дошао у Србију за представника и попечитеља иностраних дела.
Иза тога је отишао на своја добра у Влашкој, где је провео неких пет година.
Године 1849, постављен је за попечитеља правде и просвете.
Кад Гарашанин, по смрти Аврама Петронијевића, поста представник и попечитељ иностраних дела, онда Симић дође за попочитеља унутрашњих послова. А кад се Гарашанин 1853, на протест Меншикова, удаљи с представништва, онда Алекса Симић дође за представника, одакле је, најпосле, упућен у државни савет.
Године 1857 новембра 21, стављен је у пензију и, после тога, живео је у Београду.
Симић је био човек крупан, гломазан, у лицу богињав, сед, носа велика, покучаста, а гласа потмула.
Говорио је радо; шалио се много; и знао је мноштво кратких, источних причица, којима је своју беседу свакад оживљавао. Од туђих језика знао је немачки, турски, и грчки онако како се говорило у местима где је он живео.
У својој автобиографији вели да је у Цариграду скупио и преписао у једну књигу на турском, француском, и српском језику, све султанске хатишерифе који се тичу Србије. Ту је збирку преписао у три комада: једну за себе, другу за агенцију српску у Цариграду, а трећу за министарство спољних послова у Београду. Том трећом збирком, вели он, послужио се је г. Д. Матић, кад је састављао „Јавно право књажества Србије“.
Године 1853, написао је и штампао „Неколико чланака на ползу отечества нашег“.
Симић је миловао живети као велики и богати господин. Њега у кући млађи његови никад нису звали „Господин“, него „Господар“. Причало се, у оно време, у Београду, да се у његовој кући, сваком слузи и свакој слушкињи — а њих је било доста и једних и других — зна чаша којом свако од њих пије вино!
Тај тако господски живот заносио је многе. Било је људи који су се клањали Симићу само због те велике имовине и госпоштине.
Показивали су ми неког Симу Анастасијевића, столоначелника у попечитељству правде који, гледајући лепи интов и два ђогата Алексе Симића, рече Гаји Перишићу:
— Болан, Гајо! видиш ли како су лепи ови попечитељеви ђогати, као год два канцелисте!
— А, не; лепши су! Они су као год два столоначелника, одговори досетљиви Гаја…
У последње време свога представништва, А. Симић је потписао забрану да чиновници не смеју носити браде!…
Тој наредби многи су се смејали и у Београду, и у целој Србији.
Жена Алексе Симића, Катарина, била је на гласу као одиста добра госпођа, која радо помаже сиротињи. И данас може бити лекова за очи, које је градила и давала невољнима „Госпођа Катарина“!
Кад је последњи пут с представништва послан у савет, Алекса није ништа знао о свом разрешењу; јер они који су онда владали, нису држали да је и потребно о том га извештавати!
Тако једно јутро, као обично, седне у свој интов, на своја два белца, довезе се пред кнежеву канцеларију, сиђе с кола, кочијаш се врати кући, а он уза неколике степенице лагано изиђе, уђе у предсобље, и момак му, кога је увек водио са собом, почне скидати горњу хаљину; на то ће један од служитеља који стоје пред вратима рећи:
— Па ми имамо новога представника, Господине!
— Кога? упита Симић, малко зачуђено.
— Господина Алексу Јанковића!
— А где је он?
— Ево га овде у „заседанију“!
— О, причу му, па што ми нису казали, да не долазим! Дајде ми, дете, тај капут!
Обукавши капут, Симић се врати пешице кући!…
При свој тој немарној добродушности, Симић је врло миловао показивати се као неки оџаковић, неки племић. Тога ради је много што шта испочињао од влашких бојера, које је познавао малко изближе.
у гробљу код палилулске цркве озидао је гробницу, и на њеном белегу ставио овакав запис:
„Фамилијарна гробница Алексе Симића, књажеског представника и попечитеља иностраних дела“!
Кад је пак дошло време, 10 фебруара 1872, да у њу легне, Симић није био ни представник ни попечитељ, него са свим обични пензионирани чиновник!