Ристовић Пајсије, игуман манастира Трнаве, више Чачка, под планином Јелицом, родио се у селу Трнави, које је око самога тога манастира.
Пајсије је из рође Ристовића, који се иначе зову и Протићи, и од којих је, готово увек, имао и који духовник у манастиру Трнави.
Пајсије је изучио књигу, правило црквено, и појање у манастиру Трнави; ту се је закалуђерио, па ту и игуман постао.
Хаџи-Продан, старовлашки војвода, после несрећне године 1813, предавши се чачанском муселиму Латиф-Аги, крене и породицу своју из Рашчића, с врха Драгачева, и насели се у Трнави селу, код манастира истога имена.
Живећи ту, са својом браћом, Хаџи-Продан и браћа његова познаду се и здруже с игуманом Пајсијем, и с његовом браћом, Димитријем и Стеваном.
Кад се је оно у манастиру Трнави, између Латифових Турака и Срба, догодила она несрећна свађа, која се је, после, изметнула у крваву Хаџипроданову буну, Пајсије игуман, са своја два брата, радио је оно што и браћа Хаџипроданова!
Али кад устане силна потера против тих нових устаника, који су дигли оружје на Турке, Пајсије и браћа му оставе Трнаву, и побегну у планину. Пошто су Хаџипроданови другови разбијени, Пајсија потера стигне и ухвати у селу Горачићу, и доведе у Чачак Ћаја-Паши, који га одмах окује, и са собом поведе у Крагујевац.
У селу Книћу, у Гружи, Ћаја се устави, те оданде одвоји окована Пајсија, и пошље у Београд везиру Скопљаку, као најлепши дар, и као сведочанство да је буну угушио.
Доцније је Ћаја-Паша наредио те је везан и Пајсијев брат Димитрије, па је и њега послао у Београд.
За синовима својим, потегне и ојађена стара мајка њихова чак у Београд, не би ди их, кукавица, измолила!… Камен ће их, јадна, измолити!…
Скопљак Пајсија најпре баци у кулу Небојшу, па га 17 декембра 1814,1 изведе и, пред варошком стамболском капијом, жива набије на колац!
Мало доцније, Скопљак нареди те се и Димитрије, старији Пајсијев брат, са 36 других Срба, поред Пајсија набије на колац.
Тешко је сада местимице казати где је баш ударано то мученичко коље; али ако је то било пред варошком стамболском камијом, онда је негде морало бити онде према садашњој Коларчевој кући.
И несрећна мајка њихова гледала је ту нечувену муку деце своје, и слушала писку њихову!…
Милутиновић пише да су Турци навлаш градили кратко коље, како би безбројни гладни турски пси могли мученицима доватати ноге и одгризати.2 По неколико дана, вели он, пиштали су ове јадници у грдним мукама, и некад би ружили крџалије које би онуда пролазиле, не би ли се који год смиловао да им пиштољем прекрати мученички живот!
Отаџбино, мајко наша мила! Колико ли се је муке поднело тебе ради! Ох, душе мученичке, светао вам помен, докле тече рода од Србина!