Ристић Јован, државник, родио се у Крагујевцу месеца јануара 1831 од родитеља веома сиромашних.
Послужујући и туђу децу учећи, Ристић је свршио гимназију и београдски лицеј. После тога, као одличнога ђака, изабрала га је српска влада и послала на страну, да се у наукама усаврши. У Немачкој је слушао државне науке и историју, и постао доктор философији. Иза тога отишао је у Париз.
Године 1854 вратио се је у отаџбину, и оступио у државну службу као експедитор министарства просвете. С тога звања прешао је у министарство спољних послова најпре за протоколисту а после за столоначелника, а одатле у министарство унутрашњих послова за секретара.
Како је ступио у државну службу, Ристић се оженио ћерком одличног београдског трговца Хаџи-Томе а свастиком Филипа Христића, који су оба били радо виђени у двору Кнеза Александра.
Догађаји у Србији од године 1858, који онако брзо издигоше на глас Јеврема Грујића и Милована Јанковића, вршњаке Ристићеве, самога Ристића оставише у присенку; али се он, захваљујући Хаџи-Дини, рођаку и пријатељу Хаџи-Томину, брзо нађе на видику. Кнез Милош Ристића као човека који зна језике придружи оној депутацији коју посла у Цариград да од Порте тражи извршење извесних хатишерифа.
По повратку из Цариграда Ристић поста начелник полициског одељења у министарству унутрашњих послова. С тога звања Кнез Михаило га посла у Цариград за Српскога Капућехају. На том је месту остао неколико година. Примајући у злату своју плату, која је била много већа од данашње плате наших посланика у Цариграду, а трошећи каиме (папирни новац, који је онда у Цариграду циркулирао) Ристић се издржавао самом ажијом на злату. Ту је заштедио лепих новаца.1
Кад оно Кнез Михаило, пред крај 1867, отпусти Илију Гарашанина, он узе Ристића за свога министра спољних послова у кабинету Николе Христића.
Дошавши у Београд на ту нову своју дужност, Ристић узе стављати Кнезу Михаилу неке услове, које Кнез не само не прими, него још њега разреши од министарскога звања и стави га влади на расположење.
На заузимање Ристићевих пријатеља, Кнез се доцније поврати, и Ристићу даде мисију: да обиђе кабинете гарантних сила, и да разбере за њихово мишљење о неким реформама које је Кнез намеравао увести у Србији.
До се бавио на том путу, у Србији се догоди она несрећа у Топчидеру 29 маја 1868.
Чувши за тај случај, Ристић се одмах врати у Србију, и ту, на заузимање Миливоја Блазнавца, с којим је из раније био споразуман, изабран би за другога намесника малолетном Кнезу Милану М. Обреновићу Четвртом.
По навршену Кнежеву пунолеству (1872), Ристић доби министарство спољних послова у кабинету Блазнавчеву; а кад Блазнавац 1873 умре на пречац, Ристић би позван те сам састави кабинет, у ком за се задржа председништво и спољне послове.
Од тога доба, бивао је некад и ван власти, али више у власти; кад се пак Краљ Милан 1889 одрече престола, онда он Ристића учини првим намесником малолетном Краљу Александру Првом, и у том достојанству Ристић је остао до 1 априла 1893.
После догађаја од 1 априла 1893, Ристић је добио пенсију, и живео је у Београду код своје куће.
На непуну годину пред смрт, постави га Краљ Александар за председника Српске Краљевске Академије.
Преминуо је у Београду 28 августа 1899, након дуге и тешке болести. Сахрањен је врло свечано о државном трошку. Краљ Милан дошао је чак из Ниша да му буде на пратњи.
И у својој породици и у државној служби Ристић је био човек ретке среће. Он је умрьо а није окусио горчине од родитељске жалости: родио је троје деце, и све троје оставио је после себе живо и здраво.
Пошто се је једном избавио од ђачке сиромаштине, а штедљив и уредан, он никад после није падао у новчану несташицу.
У служби га је, у почетку, потпомагала моћна женина својта, пошто се је уздигао на висину, онда у земљи није ни било одликовања које њему не би било даривано!
Поред тако велике среће, ваља признати да је Ристић за сваки свој напредак имао и своје личне заслуге. Он је од младости био човек затворен, и у дружењу врло обазрив. Свакад се пре свега марљиво старао да на извору власти буде добро забележен. И ако би му се кад на тој страни небо наоблачило, његова је прва старост била да га разгали, те да му отуда свакад сунце сија. У опћењу с људима он је, што оно рекну, свакад гледао да што купи, а продавао није никад ништа. Још у почетку своје каријере једном је срдито рекао:
— Ја не тражим популаритет! Ја хоћу аукторитет!2
И тога се је држао до смрти.
Као човек веома амбициозан, Ристић је чисто боловао ако је спазио да га ко макар у чем хоће да претече. Та му је слабост много удила, али као да му је у нечем и од помоћи била. Он је знао како се ниско цене људи који много обећавају а не сверовавају. Зато није много обећавао; а што је обећао, гледао је да испуни. Ристић је био чистих руку; за туђу се пару није машао, а своју је марљиво чувао. Био је штедљив и у потрошку државних новаца.
Био је једак и љут на онога ко напада на његову политику, или на списе његове. И на сваки напад он је одговарао, и одговори су му чешће били жучни.
За своје књижевне радове водио је особито старање. Пок. Јован Бошковић, док бејаше жив, морао је сваки Ристићев састав бар по један пут кориговати.
Ристић је још године 1852 у Берлину штампао књижицу: Die neuere Literatur der Serben, о којој је у оно време било говора у српским листовима.
Српска пак књижевност од Ристића има, поред разних чланака по листовима, ове на по се саставе:
- Говор држан 13 јула 1878 у тајној седници Народне Скупштине о Берлинском уговору. Београд 1878;
- После Бомбардања Београда. 1880;
- Јаван Рачун, 9 септембра 1882;
- Спољни одношаји Србије. 1884.
- Говор, држан у Уставотворном одбору. Београд. 1888.
- Дипломатска Историја Србије. — Поводом ове књиге имао је дугу и жучну полемику с М. Пироћанцем.
Ристић је био човек средњега раста, црње масти, пуне косе и браде, које су му обе до смрти остале верне; браду је разбријавао и увек расчешљавао у два дуга власа, који су му чак на прси падали. Редовно је носио црно одело, капут на струк, обично закопчан, и на глави цилиндар.
Говорио је тихо, складно, проучено; а писао је марљиво правилно, угледајући се на Французе. Рукопис му је био доста читак.
Поред српског језика, знао је добро немачки и француски.
Лица је био увек озбиљна, готово забринута: он се ваљда у веку није кикотом насмејао. Некад и некад огледао би да рекне коју шаљиву реч, али му шала није ишла лако, и није била духовита.
Српска историја имаће кроз дуже време да се срета са Ристићевим именом. Од године 1861 до 1880 Србија је најпре узела од Турске градове; после је водила с Турском два рата, увећала је своју територију са четири округа, и дочекала у Босни туђу окупацију. У политици унутрашњој она је 1869 отурила Султански Устав од 1888, и стекла свој који је замењен Уставом од 6 априла 1901. У радовима око тих ресултата где већи где мањи део припада Јовану Ристићу. Поред тога он је имао јаког утицаја на сву земаљску управу, на њену спрему, морал, и дисциплину, управо на целокупно политичко васпитање народа.
Што су ти сви радови важнији и већи; што су последице од њих многобројније и различније, то је све теже још данас изрећи коначну пресуду над Ристићем као државником.
Међу тим су његови сувременици, већ за његова живота, били подељени у два стана: из једнога су на њега сипане без милост осуде, а из другога су му долазиле хвале и одобравања.
Тек будућност може разговетно показати: који су ближе истини. А он је примио добра своја у животу своме.3
- Ф. Христић, који је пре тога неко време вршио дужност српског капућехаје, каже, да је Ристић, за свога бављења у Цариграду, заштедио равних 10 хиљада дуката. И ту је суму дао Мајор-Миши под интерес.
То је основица његовој потоњој имовини. ↩︎ - Године 1856 јануара 30 у Београдској читаоници, после свршенога годишњега скупа, на предлог професора Љ. Шпанића, повела се реч о установљењу Српске Народне Банке. Међу говорницима највише су се чули: Јован Ристић, Јеврем Грујић, и Милован Т. Јанковић. Кад пак дође да се избере нарочити одбор за ту ствар, онда онај сав скуп изабра 9 чиновника и 6 грађана. Међу чиновницима изабран би и Јеврем Грујић а Ристића нико и не предложи!
Тога дана у вече, у кући Филипа Христића, Ристић се веома љутио на београђане што су њему претпоставили Грујића па, као тешећи се, рече:
— Ја и не тражим популаритет;
Ја хоћу аукторитет! ↩︎ - Лука гл. 16 стих 25. ↩︎