Ранчић Јован, родио се у селу Брестовима, у Ресави. За младости своје, чувао је стоку око Миљкова манастира крај Мораве, па му се ту омили црквено певање и читање, те науми закалуђерити се; отац његов, напротив, хтедне га оженити, а Јована тек на један пут нестане.
После неког времена, кад су Срби, у Кочину крајину, бежали преко Дунава, нађу Јована у Паланци, у Банату, спроћу Рама, где служи у школи и учи књигу.
Плашећи се очине клетве, Јован се врати кући, те буде, пре устанка, учитељ код крњевачке цркве; а године 1806 дође за учитеља у Смедерево.
До његова доласка, деца су у смедеревској школи седела на земљи као Турићи; кад он дође, онда се дозову дунђери, и начине клупе, а деца заседну, и наместе се како треба. Свега је било 15 до 16 ђака. У првој клупи седели су букварци, у другој часловци, у трећој псалтирци.
После неколико дана, дође Ранчићу у школу Иван Југовић, Србин из оне стране родом. Учитељ рекне ђацима те устану и викну:
— Поздрављајемо!
Југовић, поред другога говора, узе један ђачки фес (који се у оно време куповао по 60 пара) и стаде питати:
— Ода шта је овај фес? Где се гради? Како се овамо доноси? И још много: — Ви ћете, рече он ђацима, даље, бити господа, трговци, мајстори, па треба да то знате.
У школи се учио Словенски Буквар, Часловац, Псалтир, Свештена Историја, и Катихизис.
На испиту председавао је Југовић, а било је и доста ђачких родитеља.
— И ако ми нисмо знали готово ништа, прича један од тих ђака: — опет веселијој и слободнијој деци дадоше по марјаш (ондашњих 8 пара) на пантљици, да придену на прси. Који то нису добили плакали су, а учитељ Ранчић тешио их је говорећи:
— Учите се ви добро, и владајте се лепо, на ћете о другом испиту добити и дукат а не по марјаш!
После испита, родитељи ђачки дадоше учитељу, ко талир а ко дукат, као дар.
Учитељу Ранчићу, у то доба, могло је бити око 40 година; био је плав; носио је косу до појаса дугачку, па ју је савијао и чешљем придевао да му стоји на глави; имао је врло велике бркове, које је често обема рукама увијао. Носио је дугачак реснати гуњ, а имао је и дугачак чибук, за појасом пак увек дугачку свирајку.
Он је често ишао по улицама те дознавао како су се који ђак влада, па би тек сутра рекао:
— Мени је моја тица казала да се ти (казавши по имену који) ниси добро владао, или ниси слушао мајку, или си псовао што, итд., него оди клечи!
Такав ђак морао је 1/4 часа клечати.
Он је некад и батинао по кога ђака.
— А колико је ком ударао?
— Колико је хтео.
Само викне двојицу те кривога ухвате и оборе, и онда бију док он не рекне:
— Доста!
Многи ђак, после такога боја, није могао по 2—3 дана седети од бола.
Из Смедерева Ранчић је прешао у Београд за учитеља. И шта је, најпосле, било с њим, нисам могао сазнати.
После Ранчића, прича један од његових ђака: — било је учитеља који су тукли много жешће, и још кад бију нареде да сва школа у глас пева:
— Возбраној! те се не чује писка онога кога туку!