Ракић Мита

Ракић Мита, књижевник, родио се 15 октобра 1846, у селу Мионици у ваљевској Колубари, од оца Јеврема и матере Марте.

Основну школу учио је у Мионици и у Ваљеву, а гимназију и Велику Школу у Београду.

После тога продужио је школовање у Минхену, Цириху, и у Гетингену, а неко време пробавио је науке ради и у Лондону у Енглеској.

У отаџбину се вратио 1871.

Те исте године 16 августа постао је супленат у шабачкој полугимназији.

Године 1872 јануара 30 изабран је за члана Српског ученог друштва.

Године 1873 августа 11 постао је професор у другој полугимназији у Београду.

Године 1874 октобра 3 постао је секретар пете класе у министарству унутрашњих послова.

Године 1879 априла 1 добио је четврту класу секретарску у министарству финанције.

Године 1880 октобра 31 добио је другу класу секретарску.

Године 1881 априла 11 постављен је за секретара прве класе у министарству спољних послова.

Године 1882 новембра 21 постао је начелник треће класе у политичком одељењу министарства спољних послова.

Године 1885 фебруара 15 отишао је у народну банку за државног комесара.

Године 1886 октобра 7 постао је председник пореске управе.

Године 1888 фебруара 20 постављен је за начелника статистичког одељења у министарству народне привреде.

Те исте 1888 године априла 14 постао је министар финанције, а 8 октобра те године дао је оставку, разрешен од дужности, и стављен влади на расположење.

Године 1889 октобра 6 стављен је у пенсију, у којој је остао до смрти.

Већ тада је здравље његово било веома ослабело. Лека је тражио свуд где год је мислио да се може помоћи; у Бечу се је подвргао тешкој операцији, па све узалуд: лека није било. После дуге, тешке болести, преминуо је у Београду 5 марта 1890 и укопан је у Новом гробљу.

Ракић је имао ове декорације:

1. Таковски крст четвртог реда;
2. Таковски крст трећег реда;
3. Сребрну медаљу за ревносну службу у рату за ослобођење;
4. Медаљу за васпостављење Краљевине;
5. Аустријски орден гвоздене круне трећег реда;
6. Персиски орден Лава и Сунца трећег реда;
7. Орден Св. Карла од владаоца Монака;
8. Румунску круну; и
9. Леополдов орден од краља белгискога.

Године 1887 јануара 24 председник просветног савета при министарству просвете, по некој службеној потреби, писмено је упитао Миту Ракића: који су поименце његови књижевни радови?

На то питање Ракић је одговорио 27 истог месеца и године писмом, у ком је све своје књижевне радове овако разредио по годинама кад се који јавио.

Тако:

• 1864 Метак из пушке, приповетка, превод с енглеског;
• 1864 Критика на лепу Еву, роман од Мерија;
• 1865 Калдарија, приповетка Мавра Јокаија, превод;
• 1865 Двадесет милиона, приповетка М. Хартмана, превод;
• 1866 Каран, приповетка М. Јокајија. превод;
• 1866 О васпитању женскиња, од Вирхова;
• 1866 О Св. Гори и Хилендару, превод с руског;
• 1867 Нос, приповетка од Гогоља;
• 1867 Анђа Загоркиња, роман, с пољског;
• 1868 Сила и материја, од Бихнера (у Матици);
• 1868 Из полит. економије, од Керија, с енглеског;
• 1868 Наука и њезина метода, од Керија;
• 1868 Хоће ли икад нестати појезије;
• 1870 Историја умног развића Јевропе од Дрепера, свеска 1; a 1873 свеска 2 тога истога дела.
• 1873 Народни покрет у Јевропи, од Б Кастелара, са шпањолскога;
• 1874 Време, политички лист;
• 1875 Пореза, низ финанциских студија;
• 1876 Српски рат, од Мак-Ивера, с енглеског;
• 1876 За Србију, од В. Ига;
• 1877 Идеје, од Х. Хајна;
• 1877 Један лист из физике социјалне;
• 1879 Атаман Куницки, од Чајковског, с пољског;
• 1879 Термолама, од Чајковског, с пољског;
• 1879 Деде-Султан, историска приповетка Јована Шера;
• 1879 Народни људи, од Е. Кастелара, са шпањолскога;
• 1879 О Енглеској од Х. Хајна;
• 1879 Права Историја, од В. Ига;
• 1879 Из Нове Србије, 16 географских, етнографских, и историских студија;
• 1880 Из Италије, од Хајна;
• 1880 Уметност и Наука, од В. Ига;
• 1880 Царица Савска, приповетка, с француског;
• 1880 Политички афоризми;
• Две нове главе Соломунове;
• 1881 Против политичких варалица;
• 1881 За једног солдата, од В. Ига;
• 1881 Слобода штампе, полит. студија;
• 1881 Вера и Наука, афоризми, у Хришћ. Веснику;
• 1881 Закон о слободној штампи;
• 1882 Скупштина и Буџет;
• 1886 Јадници, роман В. Ига у 20 свезака.

„Пашће у очи, вели Ракић у поменутом свом писму: — да ја и закон о слободној штампи од 12 марта 1881 убрајам у своја дела! Онда, Господине председниче, кад је било време дичити се њиме, њега су присвајали сви министри, и њихови доглавници; данас, кад је укинут, кад га се свак отреса, и сва се беда због њега баца на писца, право је да га ја пригрлим као своје чедо, јер он је доиста, изузевши једну мудрост двојице меродавних правника онога времена, до речи до речи, производ мога пера.“

Осим ових састава, Ракић се је, чак и последњих недеља својега бонога живота, бавио Српском Синтаксом. Он је обичне своје саставе најпре склапао и сређивао у памети, па тек пошто би му све било готово у глави, узимао би перо и стављао на хартију све што је склопио. И са Синтаксом је радио тако. Пред саму смрт говорио ми је, да му у целом правопису највише муке задаје запета! „Кад сва места, на којима треба да стоји запета, одредим, онда су ми готова правила за правопис!“

Смрт му није дала свршити тај драгоцени рад.

„Ракић је врло лако учио туђе језике, не толико да њима говори, колико да чита славне писце. Енглески је језик научио поглавито за то да би могао преводити Дрепера; шпањолски да би могао читати Кастелара; пољски и руски учио је за љубав неколиких великих књижевника у тих народа.

Српском језику дух и законе познавао је добро; за то је и писао српски као мало који књижевник. Његова синтакса и његова ортографија, својом одређеношћу и доследношћу, предњаче скоро свима данашњим књижевницима нашим. Могло је неко начело у Ракићеву писању бити погрешно, али је оно литерарно у њега свакад извођено безпрекорно доследно.