Поменик

Ракић Вићентије

Написао је

Милан Ђ. Милићевић

у

Ракић Вићентије, родио се у Земуну, године 1750, где се и учио, оженио, и постао трговац. Њему је крштено име било Василије.

Оставши удов, оде 18 августа 1785 у манастир Фенек, где га 9 априла 1786 закалуђери игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије.

Године 1786 јуна 28, зађакони га у Карловцима пакрачки владика Ћирило Живковић, а 5 јула, те исте године, запопи га Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика.

Ракић је неко време и у Шапцу служио као свештеник, и ту је сложио у лепе, побожне стихове Живот Алексија човека Божијега.

Године 1796 јануара 9, постао је игуман манастиру Фенеку, а доцније, с калуђерских плетака, био је понижен за проигумана.

Од године 1799 до 1810, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона.

После тога, дошао је у Београд, где је учио младиће који су се спремали за свештенички чин.

За мојега детињства, живљаше у селу Парцанима неки чича Милисав Радојичић, здрав и крепак старац, који је у своје време био Ракићев ученик, и који о свом учитељу причаше као о каком угоднику Божијем.

Године 1813 јула 11, Вићентије Ракић написао је уз корицу октојиху велике београдске цркве прилепио Тропар и Кондак, на глас 8-ми, у којима се призива милостиви Бог да заштити Србију од „дрзости вражије“1.

После пропасти Србије, Ракић се вратио у Фенек, где је преминуо 29 марта 1818. Сахрањен је у гробници, с леве стране, у женској препрати.

Ракић је био човек веома вредан: читао је дан и ноћ. Служећи се изворима грчким и руским, састављао је проповеди и учио народ.

Књиге Вићентија Ракића, за које сам могао дознати, ово су:

  1. Правило молебноје ко пресветој Богородици, и преподној Параскеви српској, у Будиму, 1798;
  2. Историја манастира Фенека, писана у Тријесту 1798, а штампана у Будиму, 1799;
  3. Жертва Аврамова, или собеседовање грешника с Богоматерију, с грчког, у Будиму, 1799; друго издање, у Бечу, 1833; треће, у Београду, 1835; четврто , 1856; пето — 1863;
  4. Цвет добродетељи, с грчког, у Будиму. 1800;
  5. Правило Св. Спиридона, у Венецији, 1802;
  6. Житије светаго великомученика Јевстатија Плакиде, и светаго Спиридона чудотворца, у стиховима, у Будиму, 1803;
  7. Житије прекраснога Јосифа, у стиховима, у Венецији, 1804:
  8. Историја о разорењу Јерусалима, и о взјатији Константинопоља, у Венецији, 1804;
  9. Љествица, имуштаја педесет степенеј, у Венецији, 1808;
  10. Чудеса пресветија Богородици, с грчког, писано у Трсту, штампано у Венецији, 1808;
  11. Житије Василија Великаго, у стиховима, у Венецији, 1808;
  12. Проповеди за недеље и празнике, у Венецији, 1809;
  13. Беседовник илирическо-италијански, у Млецима, 1810;
  14. Беседа о дувану, у Венецији, 1810;
  15. Житије Стевана Првовенчанога, у стиховима, написано у Шапцу 1791, а штампано у Будиму, 1813.
  16. Песан историска о житију Алексија человека Божија, у стиховима, у Београду, 1835.

Сви његови списи, у своје време, читали су се радо, и били су снажна помоћ осећању религиозном и љубави према народу и отаџбина.

Бог да га прости!

  1. М. Ђ. Милићевића Часови одмора 1. 16. ↩︎

више објава