Радовић Мијаило, родио се у селу Равнима, у Златибору.
Радовић се је, још године 1805, кад су Срби први пут напали на Ужице, одликовао храброшћу и памећу, те је постао кнез у Златибору.
Године 1807, како се прича, Карађорђе, идући на Вишеград, у селу Равнима, пред кућом Мијаила Радовића, под једним сладуном, поставио је Милоша Обреновића војводом, давши му војводску диплому.
Мијаило Радовић находио се под командом Милоша Обреновића.
Једном, кад Милош није био на Златибору већ отишао у Брусницу кући, Турци се дигну и ударе на Србе на сами Божић.
„Ал’ то дознао Радовић Мијајло
Свим природе окићени дар’ма
Каквог игда могла родит’ нева…
Телемаку б’ сравнио се ласно,
Лиш’ у сам себ’ и Ментора имав’1“
И тако дочека Турке будно, и одбије их славно.
После овога боја, Карађорђе, на предлог Милоша Обреновића постави Мијаила војводом, и пошаље му диплому.
У свим бојевима, који су били на овом крају Србије, помиње се Мијаило Радовић и као јунак, и као паметан управник.
Године 1813, кад је Србија пала, Радовић није хтео ићи никуд из отаџбине у туђину, него се предао, и чекао прилику за ново избављење.
Године 1815, ужички Турци, опазивши да се у Шумадији народ креће, дозову Мијаила Радовића, Алексу Поповића, Кнеза Василија, и Маслаћа у Ужице, и затворе их у град, као таоце, да се ужичка нахија не би побунила.
У граду су ови људи тамновали неко време, а међу то се српска војска примакне к Ужицу. Кад Јован Мићић, с војском, изиђе на Љубање, Турци онда свећају да ове кнезове таоце поубијају. То дозна и њима докаже неки Турчин, који је, у младости био покрштаван, и који је Кнеза Алексу звао поочимом.
Радовић с друговима, дознавши шта их сутра чека, спусти се кроз прозор низа зид о појасевима које су навезали један на други. Ту је била велика висина и окома стрмен.
Од четворице затвореника, само је Радовић остао здрав, и он је Маслаћа на кркачама изнео до на Љубиње к Мићићу.
И после је он ревно помагао напретку народном док је год жив био; а преминуо је у своме селу 1822 године, и ту је укопан.
- Србијанка 3, 99. ↩︎