Радовић Милић, родио се у селу Каони, у Драгачеву. Још пре устанка српског од 1804. Милић је показало колико мрзи турску неправду, и колико се узда у се.
Једном, беху дошли у село Пилатовић Турци ужичани, као драгачевске спахије па, од беспослице, заметнуше игру „скакање“, да виде ко ће најдаље скочити. Милић Радовић надскочи све, и Србе и Турке; после се узму бацати „камена“, те Милић надбаци опет све, и Србе и Турке.
Турцима то би криво, па навале на Милића. Отац његов, бојећи се за сина, стане их развађати, кривећи више сина него Турке, ма да су управо ови били криви. Али Милић, најпосле, плане: тргне пиштољ, скреше, и једног Турчина рани; па и свога рођенога оца обрани у велики прст на нози.
Одатле одмах побегне у хајдуке!
Кад је српски устанак под Карађорђем дошао до Драгачева, Милић, са својим друговима хајдуцима, уђе у српску војску и, од тога доба, тукао се је свуда, где су год ударали његови земљаци драгачевци.
Године 1806, кад је опсађиван Београд, Карађорђе је једном хтео да запрепасти Турке на најтврђем њиховом месту. За то нареди да се по логору лагано пропита:
— Има ли у војсци јунака који би растерао Турке са тврде Стамбол-Капије, и отворио је српској војсци?
Дође му Милић Радовић из Каоне и рекне:
— Господару утишај за неко време војску што се год боља може, па ћу ја, у име Божје, огледати да растерам Турке с Капије, и да је отворим.
Карађорђе то одобри.
Милић нареди те се донесу розге које се, невиђено, усправе узи шанац, па се он онда ноћу, лагано, са својим одабраним друговима, испење на шанац, упадне изнутра међу Турке, неке поубија, неке обрани, а неке преплаши и растера, отвори капију, изиђе кроз њу, и дође у српски стан!
Тада га Карађорђе постави војводом над горњим крајем Драгачева, али опет под командом Проте Милутина Гучанина.
И у потоњим свим бојевима, Радовић се је владао и као јунак и као разборит војвода, само није умео довољно поштовати туђу имовину.
Године 1813 марта 12, Карађорђе заповеда драгачевским војводама Милићу Радовићу и Ђоки Протићу да од досељеника херцеговаца не траже пореза ни десетка: то ће, вели, они предавати својему Војводи Ђолу.
10 маја, те исте године, заповеда се Милићу, Ђоки, и Новаку: „да се иставе из турских баштина које су притисли, него да те баштине узме сиротиња; а њима је доста по једна добра ливада, и њихова старина“!
У исто време, јавља им се да је свима њима главни заповедник Антоније Пљакић.
После пропасти 1813, Милић је отишао у хајдуке.
Кад је Хаџи-Продан, у јесен 1814, закавџио с Турцима, Милић још није ни доспео да се где год сретне с Турцима, а они његову жену и децу заробе и одведу у Чачак. Милић сиђе у Чачак и, драге воље, преда се Турцима, само да они пусте жену и децу његову. И одиста Турци му породицу пусте, а њега окују, па одведу у Београд, где га баце у тамницу, док им не падне на памет да га погубе.
Али му се ту јави срећа са свим из ненада. Некадашњи драгачевски спахија, стари Хасан-Бег Прајић, ужичанин родом, познавши Радовића, преко својих пријатеља украде га из тамнице у горњем Граду, и изведе у варош у своју кућу, где га је држао више од пола године. На пролеће букне друга, срећнија буна. Тада брат Милошев, Јеврем, западне у тамницу, где је тамновао чак до јесени.
Тек кад се с Турцима углави мир, Прајић Милића, заједно с Јевремом, испрати међу Србе!
Кнез Милош учини Милића сердаром у Драгачеву; али он, на скоро, нешто скриви, и, веле, скриви тешко1 те Кнез заповеди Попу Николи из Мрсаћа да га убије, и главу његову да пошље у Пожаревац.
Кад је глава Милићева донесена пред Кнеза Милоша, десио се је уз њега и брат му Јеврем, на бризне у плач, рекавши:
— Ух за Бога! Откуд глава мога побратима? Та он је заједно са мном тамновао у београдском граду?!
Главу Милићеву укопао је Јеврем под једном крушком, и поставио белег, а тело му је сахрањено онде где је данас карановачка црква.
- Ни од кога се није могло сазнати каква у је то била кривица, с које је Милић изгубио главу. ↩︎