Радишић Вукашин, родио се у селу Батањици, близу Земуна, године 1810.
Радишић је најпре био у Земуну учитељ грчког језика, а после је прешао у Србију, и у Крагујевцу, у младој онамошњој гимназији, предавао је грчки језик и појезију.
У Крагујевцу се је и оженио лепом Маром, ћерком неког Марка Сарајлије.
Године 1840 септембра 14, послан је у Цариград за секретара српском капућехаји. Онамо га је снашла голема жалост: умрла му је мала ћерчица јединица, Јелена, и, за њом, и жена му Мара.
Обе покојнице Радишић је сахранио у Хасћоју, код цркве Св. Параскеве, и чело главе им је ударио врло оригиналан мраморни крст, с овим записом:
„Удаљена од мајке и рода.
Од Србије, мила завичаја.
Мара, љуба Радишића Вука,
А под венцем од дваест сунаца.
Легох овде, под кров света санка.
Јелена ми ћерца с десна спава,
Моје прво и последње чедо,
Што с’ смејало тек на девет луна;
Преда мном га, десетина дана,
Овде свела да ме шчека мајку,
Да ме сања, да је сањам зајмно.
Надежда је тек у гробу јака.
Свлачи она црни завес земље,
Па казује без захода сунце!
С чедом мајка грејаће се вечно,
Но ми грешној прости, Боже, грехе1“!
Доцније је Радишић своје миле покојнице оплакао и песмом у Голубици 4, стр. 135—142.
Радишић, вративши се из Цариграда у Београд, преминуо је од суве болести, 15 декембра 1843, и укопан је код Маркове цркве2 у Палилули.
Њега су испратили сви професори и сви ученици београдских школа. На опелу, у цркви, говорио му је беседу ондашњи протосинђео, Гаврило Поповић, а на гробу секретар окружног суда Андреја Стаменковић.
Радишић је био човек необичне лепоте, а имао је и глас за причу мио; и певао је врло вешто песме црквене и народне. Он је, својим певањем, управо заносио своје слушаоце.
Књижевности српској од Вукашина Радишића остало је ово:
- Грчка читаоница за омладину, која учи грчки језик;
- Ксенефонтове знаменитости, које је превео с јелинског језика. али су штампане после његове смрти, тек године 1853.
Осем тога, Радишићевих песама, чланака, и превода има по свим српским листовима онога времена, а особито у пет књига Голубице.
Свуда се огледа добро срце, које топло куца за своју отаџбину, и за свој народ. У песмама Радишићевим има више и народнога даха, него и у којега песника онога доба, осем Милутиновића.
На самрти, оставио је 95 комада разних својих књига ондашњем лицеју, те је тим учинио почетак библиотеци лицејској.