Радичевић Стеван, родио се у Новом Саду, и школовао се у месту својега рођења. Великих школа није и учио, него је рано ступио у службу у магистрату, где је служио дуго, и извежбао се у свим пословима врло добро.
У Србију је прешао после 1830, јер је те године још био диурниста у Земуну. Службу је, у Србији, почео у Крагујевцу, где је био писар, па секретар у народном суду, и у канцеларији Кнеза Милоша.
Године 1835, после сретењскога устава, Радичевић је постао „секретар савета, и најмлађи саветник“; а године 1839 марта 15 постављен је за начелника одељења у попечитељству унутрашњих послова.
Године 1840 јуна 14, постао је попечитељ правде и просвете.
Године 1841 јуна 8, добио је чин пуковника, по ондашњем обичају, и ако није био човек војни!…
Кад је, 7 новембра 1841, уређено Друштво Српске Словесности, Радичевић је, по самом том закону, као попечитаљ просвете, био председник томе друштву.
Кнез Михаило, у једном свом писму, каже му да и није по закону дошао на то место, он би га, као најдостојнијега, поставио за председника томе научном скупу1.
Као попечитељ правде, Радичевић је настајавао да писмена страна судских пресуда, решења, и других актова, има онај облик који је био усвојен у његовој постојбини, где се он васпитавао. Пресуде с обликом који је прописао Радичевић задржале су се у нашим судовима чак до нашега усменога поступка судског.
После Вучићеве буне 1842, Радичевић је, с Кнезом Михаилом, отишао из Србије, и живео је у Аустроугарској до године 1859, а тада се вратио у Србију, и живео је у Београду, где је и умрьо 27 фебруара 1871 године.
Радичевић је био врело свакојаких пројеката и законских, и финанциских, и економних, и Бог те пита каквих. Док је живео У Србији, отпочињао је многе радње од којих му ни једна није донела користи, а свака му је однела врло много новаца! И данас, ни обали дунавској, у Гучеву, на Јухору, и на Мирочу, можете наћи казана које су оставили Радичевићеви пепељари, то јест, они који су, по његовој жељи, жегли поташу у тим шумама.
у Петрову селу, на Мирочу, један такав казан сељаци су обесили као звоно, те њиме сазивају село на скупове.
Бавећи се ван Србије, Радичевић је, 1849, написао и штампао књигу:
Пројект устава за војводину српску, у Земуну, 1849, 8-на, 463 стране.
- Српске Новине 1842, бр. 25 стр. 194. ↩︎