Радичевић Бранко, родио се у Броду, у Славонији, 15 марта 1824. На крштењу му наденуше име Алекса, јер је, као што се каже, донео сам себи име, родивши се пред Светог Алексија, човека Божјега, који пада 17 марта.
Своје крштено име он је, доцније, превео на српски, и прозвао се Бранко.
Отац Бранков био је родом из Новога Сада, а у Броду је живео за време, као царински чиновник.
Мати му је била из Вуковара, из куће Михаиловића. Стеван Радичевић, бивши 1842 попечитељ у Србији, стриц је Бранку Радичевићу.
После некога времена, Бранков се отац премести из Брода у Земун, где је Бранко учио основне школе од 1830—1835. Гимназију је свршио у Карловцима, 1836—1841.
Годину 1842-гу провео је у Земуну, код куће, због слабога здравља свога.
Државне и правно науке слушао је у Бечу, од 1845—1848.
Године 1848 и 1849 провео је које у Карловцима, а које у Земуну, откуда је прелазио и у Београд.
Године 1850, отишао је на лекарски факултет бечког свеучилишта, где се учио до своје смрти, која га уграби 18 јуна 1853 у Бечу.
Бранко је најпре био сахрањен у гробљу Св. Марка, у Бечу. На гробу му је био смеран споменик с овим записом:
„Много тео, много започео.
Час умрли њега је помео“.
Али поштоваоцима милога појета, није било право да кости његове остану у туђини. За то покрену мисао: да се пренесу и сахране на месту Стражилову, више Карловаца, које је живу Бранку толико било мило и драго.
И одиста, месеца јула, 1883, Бранкове су кости пренесене из Беча, и сахрањене на брегу Стражилову.
Над њима се сада бели смеран споменик, који се види из далека, али који помињу Срби још из даљих и најдаљих места и крајева.
Пренос Бранкових костију био је догађај за све српске крајеве. На тој светковини састали су се Срби готово из свих покрајина својих.
Бранко је био нешто виши од средњих људи, тела размерна, витка, али снажна; носио је дугу косу, коју је зачешљавао на траг; очи су му биле необично сјајне, трепавице мрке а узвијене; наусница је био танких а браде још голе.
Носио се увек чисто, укусно.
Од Бранка имамо три књиге песама. Прве две штампао је сам у Бечу, године 1847, и године 1851, а трећу — као његово посмрче — штампао је његов отац, у Темишвару, 1862.
Песме у првој књизи писане су источним говором, а оне у другој књизи неке су писане говором источним а неке јужним; у првој књизи има и по који местимични изговор, а друга је већ на висини књижевнога језика за све Србе.
Прву је књигу песник наменио Српској Омладини, а другу Кнезу Михаилу М. Обреновићу, добротвору своме.
Кад се јавила прва књига Бранкових песама, Б. Даничић је рекао ово:
„Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао, као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева“.
Бранко је лирски песник, али му је и епска песма лепа. Он је певао мало. Тек то мало учинило је у Срба много. Учинило је читав преврат у певању и у милошти спроћу певања.
Бранко је, својим песмама, уверио и оне који нису хтели веровати, да нема силе која се може мерити са силом народнога духа. Запевавши песму народним дахом, и обукавши је у бајни језик народни — Бранко је изишао као победилац.
Нека други певају и више и боље, има Бранко чиме остати им углед довека.
Оно што је у Бранка ново, обелоданио је он сам у песми владици Петру Његушу:
Ој владико. Црној Гори главо.
Дико наша, наша веља славо!
Ето тебе једне књиге беле
Чеда мила моје крви вреле:
Крвца врела, а чедо несташно…
Ох, опрости, ако с права пута
Кад икада млађано залута…
Боље чедо и пређаволасто
Него богаљче и слепо и кљасто:
Да уз туђи корак нарамљује
Да га туђа рука зарањује“…
Ево још неколиких врста из песама које ће трајати до века:
„Гусле моје, овамоте мало!
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим:
Да ми срцу одлане у грудим’.
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно, што не пукне веће!
Зоро бела, сунце огрејано.
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело.
Па ти јоште, чедо моје бело —
Ко да гледне чарне очи твоје,
Па у срцу да му не запоје?
Ао свете, мио и премио,
Красно ли те вишњи удесио,
Само, само, још да мрети није:
Ал’ већ нека, кад инако није;
Данас сутра час ће ударити,
Јарко сунце мене заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут’
Моје тело под земљицу вргнут’;
Ал’ што певах не ће пропанути,
Након мене хоће останути:
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ће више!?
„О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета младих;
Тедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама.
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале па су и пресјале:
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало.
Све нестаде што вам дати справљах,
У раљама отац нас оставља“!…