Пуцић Медо, кнез од Загорја, властелин дубровачки, витез војничко-суверенског реда болничара Св. Јована јерусалимског, родио се 12 марта (п. р. к.) 1821, у Дубровнику.
Основну школу свршио је у Дубровнику; гимназију и философију у Млецима, а права у Падови.
Од године 1844—1848 био је као коморник Херцега од Парме, Карла Лудовика, Бурбона; доцније, од 1868 до 1872, био је васпитач Њ. Вел. Краља Милана, у Београду.
О овој својој служби сам је за се једном рекао:
— Ја сам почео своју каријеру код најстарије династије у Јевропи, династије бурбонске; а свршио сам је код најмлађе, код Обреновићеве.
Пуцић Медо писао је у разне листове и часописе српске и талијанске, а од самосталних дела помињу се овде:
- Повјесница Дубровника (латиницом), у Задру, 1856;
- Платунов пут или разговор о љубави (превод, латиницом), у Трсту, 1857;
- Споменици српски од 1395 до 1423; две књиге: прва 1858, а друга 1862, обе у Београду;
- Цвијета (латиницом), у Бечу, 1864:
- Пјесме, потпуно издање, у Панчеву, 1879;
- Слава Св. Ђирилу и Методију, словенским апостолима, (латиницом), у Дубровнику.
Медо Пуцић је био члан Српског Ученог Друштва; члан је Римске Академије (Accademia des quiriti) и члан Југословенске Академије наука, у Загребу.
Носио је јерусалимски крст, који је добио за старину својега племена, и орден Св. Ане другог реда, који му је даровао руски цар Александар Други.
Преминуо је у Дубровнику од капље, 18/30, јуна 1882.
На глас о Медовој смрти, Његово Величанство Краљ Милан послао је брату покојникову, Нику Великому, овај телеграм:
„Заслуге за народну књижевност као и драг лични спомен на мога некадашњег наставника, и покојног брата вишега, којега дубоко жалим, воде ме да вам изразим своје искрено саучешће у жалости која је постигла вас смрћу његовом. Вечна му памет, и лака земља роднога града! — Милан“.