Протић Ђорђе, син Јована Протића, бившега саветника за пожаревачку нахију, родио се је 1793, у Белој Цркви, куд су му родитељи, из Рама, били пребегли, због ондашњих ратних прилика.
Школу је учио у Пожаревцу, и у Београду; у Земуну је учио грчки, а немачки је научио самоучки. Поред тога, Протић је знао и турски говорити.
Ђорђе Протић је ступио у државну службу 1819 и, као писар, послан је, с народним посланицима, у Цариград, по народном послу.
По повратку из Цариграда, био је најпре писар, па секретар, па члан и, најпосле, председник у народном суду, у Крагујевцу.
Ту је провео којекаквих 15 година. За то време, поред редовне службе, некад је управљао мукадама, и другим државним добрима, а бивао је и члан у разним комисијама.
Протић се је оженио кћерју Петра Топаловића, кнеза гружанскога, великога пријатеља Кнез-Милошева.
Једном дође Топаловић Кнезу Милошу, и потужи му се на Протића, зета свога, казавши да је ударао на образ свасти својој, млађој кћери Топаловићевој.
Кнез Милош плане на таку тужбу и, како је сва власт, у оно доба (1827), била у његовим рукама, одмах пошље Пекету и Настаса буљубашу, те доведу Протића, па га повале и, не гледајући на његов чиновнички карактер, оцепе му 50 батина!
Ово је било почетак Протићевој мржњи на Кнеза, и дало је повода многим оптужбама на Милоша у оно време и у Србији и на страни.
При свем том, године 1829, Милош пошље Ђорђа Протића, с Аврамом Петронијевићем, у Дринопољ, где су комесарима који су углављивали мир, представљали жеље српскога народа.
Пошто мир буде углављен, Протић и Петронијевић оду у Цариград, где су настајавали да се изврши што је у Дринопољском миру уговорено за нашу отаџбину.
По повратку из Цариграда, Протић је опет био члан народног суда, до године 1834.
Киван на Кнеза Милоша, Протић је у оној крушевачкој дружини, која је подстакла Милетину Буну, био један од најватренијих Милошевих противника: он је, са Стојаном Симићем, тражио да се Милош збаци, и син његов узме за Кнеза Србији!
Кад је та буна стишана, и кад је Кнез дао земљи знаменити краткошћу века својега Сретењски Устав, Протић је постао члан земаљскога савета. А пошто је, мало доцније, тај устав оборен, и Протићево се саветништво на тај начин излизало, поставио га је Кнез Милош за председника суду округа београдскога.
Ту се на Протића дигну остале судије: да је неку парницу очевидно криво пресудио.
Кнез Милош одреди Милету Радојковића, Ђорђа Парезана, и Лазу Зубана да извиде тужбу судија против Протића.
Извидевши ствар, комисија нађе да је Протић доиста погрешио.
Кнез га тада премести у пожаревачки суд за председника. Протић не хтене ићи у Пожаревац, него утече у Земун, разгласивши да бежи од зла Милошева.
Из овога драговољнога изгнанства, вратио се је Протић тек после доласка у Србију Кнеза Долгорукога, у октобру 1837, и тада је постављен био за председника окружнога суда у Шапцу.
После тога, дошао је у Београд за члана комисији која је спремала законе за Србију.
А кад Аврам Петронијевић, с Јаковом Живановићем и Јованчом Спасићем, оде у Цариград ради устава, Протића одазва Кнез Милош у Крагујевац, те је заступао кнежева представника у дужности.
Пошто је дошао Устав од 1838, Протић је, 14 фебруара 1839, постао попечитељ унутрашњих послова.
У овом звању, Протић је дочекао оставку Кнеза Милоша, смрт Кнеза Милана, и склоп намесништва које је управљало земљом до доласка Кнеза Михаила.
Кнез Михаило, примивши власт, поставио је, 15 Марта 1841, Протића за својега представника и попечитеља спољњих послова.
Уза звање представничко, Протић је, по ондашњем обичају, 28 јуна 1841, добио и чин Ђенерал-Мајора, ма да није био човек војни.
На овом месту, Ђорђе Протић је показао какав је био државник: док је био ван власти, нападао је на оне који су у власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне који, ма по чем, нису власницима мили!
Ево причице која то осветљава:
Вучић и Петронијевић, који су толико година били Протићеви другови у опозицији, оставши без службе и без пензије, при Кнезу Михаилу, били су дошли у велику оскудицу. Што су били заштедили, то се, мало по мало, трошило, и већ је дошло до краја; незадовољници са свих страна стицали су се к њима, и тражили: ништа мање него да устану на буну! Они на то не хоћаху пристати, него напишу „прошеније“, и оду да га предаду Кнезу, молећи за мало пензије!
На дворској капији, устави их стражар, не давши им да уђу у дворску авлију.
— За што, молимо, не даш да уђемо Господару? пита Вучић.
— Тако ми је заповеђено, одговара војник.
У тај мах, кад они, џупрећи на калдрми, преговарају са стражаром, унутра пред двором, на степеницама, појави се представник Ђока Протић, и Вучић се обрати к њему:
— Молимо, господине Протићу, је ли ово с твојим знањем: да нас не пуштају ни у авлију дворску?
— С мојим, с мојим! одсече се срећни носилац власти.
— А за што, молимо?
— Бунтовници немају овде никаква посла!
— Господине Протићу, нисмо ми бунтовници: ми хоћемо да се молимо Господару: да нам да хлеба!
— Знам ја вас добро, знам, рече Протић, и оде унутра…
— Е, мој несрећни Протићу, проговори тихо Вучић: — Ти баш као да си се заклео да ме отераш у бунтовнике!
Још те ноћи, одведен је низ Дунав Вучићев лисак, а и сам Вучић, после дужега двоумљења, отишао је да потражи у буни помоћи против обесне министарске самовоље!…
С Метина Брда грунули су бунтовнички топови. Дрски пређе кнежев представник не могаше сада ни буне уставити, нити Кнеза у земљи одржати!
За Кнезом Михаилом, оставио је Србију и Протић, и отишао у Немачку. Тамо је остао дуго, пишући мемоаре, у којима себе марљиво правда, а противнике окривљује, али тим чини малу услугу историји, а политици никакву.
Протић се вратио у Србију, и добио пензију, 1857.
Није дуго гледао своју отаџбину, после тако дугога изгнанства. Умрьо је 25 новембра 1857, и укопан је код Маркове Цркве у Палилули.
За својега бављена на страни, Протић је превео и штампао књигу:
„Устанак грчки од почетка (1821), до битке под Наварином (1827)“. Нови Сад, 1851.
У рукопису је оставио неколике своје белешке од мале историске вредности. Те су белешке у архиви Српског Ученог Друштва под бројевима: 733, 734, 747, 748, и 751.