Поповић Ђорђе (Поп Ђука), родио се око 1770, у селу Риђици, у Бачкој.
Не зна се шта је учио, и где се школовао, али се зна да је био човек веома учен, и беседник необичне речитости.
Године 1815, написао је „Пут у Рај“, књигу моралне садржине, о поукама из светих отаца и старих философа.
Од мањих његових списа, зна се за честитку Митрополиту Стратимировићу (јамачно 1807), јер му Доситије пише из Београда, 10 априла 1808, „Благодарим ти што си ми послао три егземплара честитања и похвале на тезоименити дан општега рода нашега оца, архипастира, и великога благодетеља, Стефана Стратимировића“. А писмо своје почиње овим топлим речма:
— Свјашчениче Божји, музе појезије љубимоје чедо, драги господине мој, Георгије Поповићу, здрав ми буди!
Поп Ђука је био на гласу као одлични зналац језика латинскога, којим је поздрављао земаљске великодостојнике, када је за то била прилика и згода; а хвале га и као човека одважна у ношењу својега свештеничкога чина и вршењу своје дужности.
Преминуо је у Сенти 1833, после кратке болести.
Општина сенћанска жалила је за Поп-Ђуком као за оцем, а Исидор Стојановић дао је тој жалости гласка у Српском Летопису овим лепим речима:
„Учасне друзи грудице бацају.
Тужне од срца речи се кидају:
„„Лака му земља, вечна памет!
Сента га добити скоро не ће““!