Поповић Павле, родио се у селу Вранићу, у београдском округу. У детињству је мало учио књигу, те је знао читати, али писати није умео. Тек доцније научио је само своје име потписивати.
Павле је један од оних одабранијих Срба, који су помагали Мустај-Паши да савлада баше или јаничаре. У то име, једном је, с неким чиком из села Арнајева, и са Сарићем из Сремчице, побио, у свом селу, пет Турака силеџија, и главе њихове однео у Београд Мустај-Паши, који га је за то лепо даривао.
Кад дахије убију Мустај-Пашу, и Србију узму под своју самовољу, онда је Павлу Поповићу грозила опасност, као и свим другим одабранијим Србима. За то се је крио по луговима, даље од путова. Та је судбина, у то време, већ терала Карађорђа, Јанка Катића, и Кнеза Симу из Борка. С њима се је Павле састајао, с њима је проводно дане и ноћи, и разговаро: шта да се ради? Шта више, има спомена да је та дружина слала Павла преко Колубаре, у ваљевску нахију да и онамо крене мисао о устанку, како он постала општа жеља у свој земљи.
Како се Срби побуне у Јасеници, одмах и хан у Вранићу изгори, и ханџије Турци буду побијени који год није умакао од народне освете.
8 или 9 фебруара 1804, изиђе из Београда дахија Аганлија, с неколико стотина Турака, да гледа како год да угуши ту буну. у Сремчици скупи све кметове и попове из околних села, па их упита:
— Ко поби Турке? Ко попали ханове?
— Хајдуци! одговоре они, као из једног грла.
И Павле Поповић морао је доћи у Сремчицу, пред Аганлију, да му не би, у противном случају, поробио кућу.
Аганлија поведе са собом Павла у Дрлупу, где се сретне с Карађорђем и устаницима. Ту се не само не учини мир, него још Аганлија буде рањен, па се врати у село Врањић 13 фебруара. Одатле сиђе у Београд, водећи и Павла са собом.
Из Београда, из турских руку, Павле се једва избави Аганлиним пријатељством, па одмах отворено пристане уз браћу, која су већ у оружју потражила олакшице народноме јаду.
Павла Поповића видимо у Земуну (28 Априла 1804), где је ђенерал Женеј, по налогу бечкога двора, огледао да измири Србе с Турцима.
У свим потоњим нападима на Београд, бивао је и Павле Поповић, и два пута је бивао рањен: у леву руку до шаке, и у лево плеће. У једном од та два случаја, када је, рањен, спао с коња, допао му је на коњу Васа Чарапић да га избави и, видећи га тешко рањена, заплакао се, на што му Павле рекне:
— Чарапо, Чарапо, оди да се пољубимо; Бог зна хоћемо ли се више видети!
Чарапић скочи с коња, пољуби се с Павлом, али га не остави, него изнесе међу своје.
Године 1805, био је Павле с осталима на Карановцу, и пошто је то место узето, вратио се кући трећи дан по Петрову дне.
Те исте године, на скупштини у Борку, изабран је за члана новога управнога савета и, заједно с другима изабраницим, отишао у Вољавчу, откуда су се, после, преместили у Боговођу, а одатле у Смедерево, чим је Смедерево освојено од Турака.
Кад је Београд отет, Павле је Аганлиној жени вратио добро које је њему учинио Аганлија, пустивши га из Београда, у почетку буне. Видевши њега, на градским вратима. Аганлиница му се обеси око врата, побрати га, и замоли да је заклоне од војничке силе; и он је прими и склони на безбедно место. Она се, доцније, покрсти, добије име Љубица, и уда се за Стевана Живковића.
У пролеће 1808, Павле Поповић је, ради народских послова, слан у руски главни стан. По повратку отуда, ишао је у нахије: шабачку, ваљевску, зворничку, и ужичку, те је извиђао кривце неких народних старешина. У јесен те године, ишао је по други пут Кнезу Прозоровском.
Године 1810, био јо с Кнезом Симом на Дрини, у великој битци, где су Турци разбијени и преко Дрине претерани, али и где су многе српске војводе остале рањене.
Године 1811, отишао је у Кладово, одакле је кренуо два велика топа на Гургусовац. Тога лета, од јуна до краја августа, највише се находио у Крајини, те с руском војском одржавао везу и договор.
Године 1812, послаше га Вожд и савет у пограничне шанчеве да обзнани букурешки уговор, који је Русија подвезала с Портом. Почевши од Дрине, он је свој посао свршио у Чачку, а одатле је дошао у Тополу, те јавио: како је своје посланство извршио.
Године 1813 априла 28, послан је у Кладово, да преузме градску команду, пошто се дотадашњи командант, Живко Константиновић, имао послати у Софију, ради преговарања о миру с Турцима.
Из Кладова се вратио брзо, јер од преговора о миру није било ништа.
Доцније, септембра 18, Карађорђе га кори што је спремио лађе да превози народ у Срем!
А већ 21 септембра, те несрећне године, пошто се је уверио да је те ноћи Карађорђе пребегао, Павле оде у Вранић те своју породицу, на Дубоком, превезе у Срем, куда пређе и сам.
Чим је устанак Кнеза Милоша букнуо, Павле Поповић се вратио у Србију, и находио се у логору код села Железника.
Месеца октобра 1815, кад Марашли-Али-Паша, учинивши познату угодбу с Кнезом Милошем, дође у Београд, Павле Поповић је био један од оних кнезова који су чинили ону „Народну Канцеларију“ или „суд“, у Београду.
Дотле га је већ била савладала старост и ране, које није никако могао излечити. За то оде у Вранић кући.
Ту, у месту својега рођења, Павле је преминуо 8 декембра 1816, и укопан је с десно стране олтара цркве вранићске.
Покојни Јокић за њега каже:
— Павле Поповић био је и војник и саветник како ваља!
Бог да га прости!