Поповић Димитрије, свештеник и књижевник, родио се у Вуковару, 1814 године.
Основну школу учио је у месту свога рођења, а гимназију и богословију у Карловцима.
Године 1836, дошао је у Сегедин за учитеља основне српске школе. Он се је зађаконио 1839, и, као ђакон и учитељ, остао је у Сегедину до бурне 1848 године.
Тада пак склони се у Сомбор, где га нови бачки владика, Платон, запопи исте 1848 године, али је парохију добио тек после три године, када је Платон по други пут постављен за бачког владику, јер Патријарах Рајачић није дотле признавао Платона за законитог јепископа бачког, па је оставио без хлеба и оне свештенике које је Платон 1848 запопио или зађаконио.
Године 1862, Поп Димитрије поста редовни професор у учитељској сомборској школи, у којој је предавао науку хришћанску, црквено певање и правило, и српски и словенски језик — до 1870, када се је опет вратио на парохију.
Димитрије Поповић, учитељујући у Сегедину, био је изишао на глас као најбољи учитељ међу Србима на оној страни. Поред своје школске дужности, коју је вршио тачно и савесно, старао се је у друштву с парохом, доцније новосадским протом, Павлом Стаматовићем, да у сегединских Срба, особито у српске омладине која се учила у сегединској гимназији и у сегединском лицеју, пробуди и развије српски дух и право родољубље.
Осем рада учитељског, Димитрије Поповић бавио се је и књижевношћу. Он је био први и, доста дуго, једини српски свештеник који је смео отворено пристати уз Вука, и писати новим правописом и чистим народним језиком.
Поп Димитрије је велику услугу чинио српској књизи и тиме што је, и у Сегедину и у Сомбору, ревно купио претплатнике на сваку добру српску књигу, и што је те добре српске књиге продавао и растуривао по целом оностраном српству. Он је знао која је књига за кога. Тај сав посао вршио је тачно и савесно, а без икакве своје користи.
Био је познат и у пријатељству са свима бољим нашим писцима и ученим људма.
Кад га је Патријарах Рајачић оставио без хлеба, онда су му много помогли пријатељи, особито Вук Караџић и Даничић, шаљући му своје књиге на продају, и новце остављајући у њега чак докле му Платон није дао нурију. Поп Димитрије је ту пријатељску понуду примио, али се је, доцније, свима тима пријатељима одужио до последње паре.
Од своје сиротиње, одвојио је 200 форината (400 динара) те установио у Сомбору мали фонд да се из њега набавља сиромашној српској деци одело и обућа.
Био је свакад чист, и у сваком раду и послу тачан и уредан. Као професор, свакад је, на неколико минута, пре часа био у школском ходнику, и чим би последњи час избио, рука Поп Димитријева већ је била на кваци од школских врата, и тако је, с последњим откуцајем, улазио у школу.
Колико је само ова тачност помагала да су ђаци његови свакад били мирни!
Библиотеку је имао угледну. Српске књиге у њој су биле најбоље заступљене. Ретку књигу, брошуру, расправу, објаву, итд., ако нигде ниси могао наћи, обрати се Попу Димитрију, и он ти је је одмах нашао у својој примерно уређеној библиотеци, исто онако брзо, као што би ти брзо дао одговора и савета у ма како заплетеном и тешком питању из српског или словенског језика.
Црквено певање фрушкогорско знао је савршено, и радо је и лепо појао у цркви. Као што је свакад и у свачем волео ред и поредак, тако га је завео и у цркви. Није код њега било онога мувања и гурања, које онако непријатно дира у нашим црквама скоро свагда кад год су цркве пуне народа. Па се опет никад није чуло да Поп Димитрије виком и грдњом опомиње на ред и пристојност, као што чине неки свештеници чија нам је дерњава саблажњивија од нереда скупљенога света.
Писац ових врста, бивши године 1869 у Сомбору, на испитима у учитељској школи, видео је и познао Попа Димитрија када је испитивао своје ђаке из црквенога певања тако да му отпевају, на прилику, из стихире „Цар небесни“ од и из неја прошеди; или у Достојно од и матер Бога нашего, итд. итд.
Вративши се овамо, писац је настајавао да се Поп Димитрије добије за београдску богословију, на што би он, имајући онда овде удату кћер, радо пристао. Ту мисао прихватили су и други који су истински желели да се црквено певање и правило доведе у жељени ред; али се она разби о млитавост и неодлучност онога без кога се тако што у богословији није могло извршити.
Поп Димитрије је преминуо од удара, 25 априла 1882, у Сомбору.
Од његових књижевних радова штампани су:
- Освалд или Златотворно село, превод, 1843; друго, 1870;
- Сегедински календар, 1862;
- Ракиска куга, превод, 1868;
- Мала катавасија.
- Велики Зборник, у Н. Саду, 1878;
- Велика катавасија, 1880.
У ове три последње књиге, Поп Димитрије је сабрао из црквених књига најлепше црквене песме, и сложио их по реду као се у цркви певају.
Цркви и свештеницима ове књиге чине веома потребне услуге.