Поповић Васа, родио се у селу Бершићу, у нахији рудничкој, 1777 године.
Прича се да је научио писати и читати самоучки, идући за стоком, и пишући по оним белим печуркама које расту по кладама!
Васа је био брат од ујака Кнегињи Љубици, жени Кнеза Милоша.
Једно што је род Кнегињи, која га је држала као рођенога брата, а друго што је био човек врло разборит у савету и вредан у раду, Кнез Милош га је веома пазио; врло често припитивао, и водио рачуна од онога што му „Кнез Васа“ каже.
У хартијама се налази први помен о Васи Поповићу, као о јавном раднику. 12 јула 1816, кад га је Кнез Милош послао „у нахију ужичку, у Рујно, да у селима од мукаде попише главе, да десеткује жита, и, где буде потребно, кошеве за храну начини.“
Журећи га да тај посао што пре сврши, Кнез Милош му, 20 јула 1816, јавља и ово:
„Јована, у име Бога, с Вујицом, у Стамбол отправит, да им Бог да сретни пут!“
Ово писмо адресовано му је овако:
„Господару Василију Поповићу, емину рујанскому и чемерному, у Црнућу.“
Доцније, 9 јуна 1819, Кнез Милош је поставио Васу Поповића за главног кнеза нахији пожешкој.
15 фебруара 1821, јавља му Кнез Милош за новине које је добио о буни етериста у Влашкој, па, „после писма,“ додаје ово:
„Данас добио сам јешче новина, које нису за јављање: за то, кад сам најпре време допусти, дођите овамо!“
Као главни кнез све нахије пожешке (чачанске), Васа је седео у Чачку, а већ пред своју смрт. био је и у Карановцу начинио лепу кућу, коју је доцније држава откупила за двор ужичком владици Јанићију, када је из Шапца дошао у Карановац.
14 септембра 1823, бр. 1753, Кнез Милош је продао Кнезу Васи мукаде нахије пожешке за три године, сваку годину по 10.000 гроша!
8 марта 1831, пише му Кнез Милош да сутра полази преко Пожаревца у Београд. „Особито намерење побуђује ме, вели Кнез: — да преко Пожаревца сада идем, што сам решително за добро нашао да будућу резиденцију у шанцу, недалеко од Костоца, оснујем, и у том смотрењу с мојом садашњом свитом речено место још (да) провидим, које мислим да ћете и ви за способно припознати за будућу резиденцију нашу.“
Не зна се Васин одговор на то писмо; али Кнез Милош, већ 18 марта 1831, из манастира Раковице, пише Васи ово:
„Намерење моје основати резиденцију близу Костоца, осујећено је, будући смо, по темељном расужденију свију опстојателства, ово место за неспособно нашли. Но прам тога сам се решио, с брат-Јевремом који се с Љубицом мојом и децом… овде при мени налази, у Топчидеру место промотрити за више речени предмет.“
Тек после овога, озидан је у Топчидеру конак за Кнеза Милоша, касарна за војску, црква, и кућа за митрополита.
Године 1831, за трајања оне буне коју Бошњаци беху дигли против Султана, Кнез Милош је Васи Поповићу, као граничном старешини, и као свом човеку, писао некад и по два писма на дан, тражећи од њега извештаја о кретању Бошњака, и дајући му упуте: како да се према њима влада, и шта да им светује од стране Кнез-Милошеве.
Јован Гавриловић вели да је Васа Поповић био тајни саветник Кнеза Милоша, и, тога ради, више је боравио у Крагујевцу код Кнеза Милоша, него у Чачку, код своје куће.
Васа Поповић је био велики пријатељ Вуку Ст. Караџићу. И док су се многи други, баш људи од пера, подмигивали хрому Јаранину „што прибира слепачке песме,“ Васа је чинио што је год могао да му тај рад олакша. Он је довео у Крагујевац старца Милију Колашинца, те је Вук од њега преписао неколике песме, међу којима је она, онако дивна, о Страхинићу Бану.
Кад је Вук, једном, био у немилости код Кнеза, и кад нико из кнежеве свите није смео поменути Вукова имена: онда је Васа Поповић, видећи Јована Гавриловића, пред Кнезом, и свом његовом околином, упитао:
— Бога ти, господине, да ли познајеш нашега Вука Караџића?
— Познајем га добро, одговори Гавриловић.
— Је ли здраво, знаш ли?
— Здраво је и добро!
Кад му пишеш, вере ти, поздрави га љубазно од Васе Поповића из Бершића: он већ зна од кога је.
Васа Поповић женио се је два пута. Његова друга жена, Марта, у првом дому, била је за братом онога шабачког владике Мелентија Никшића, који је убијен 1816. Она је Васи донела силне новце, и врло много разних скупоцених ствари, накита, и украса. Али је с њих живела врло ружно.
У зиму 1832, спремајући се на пут у Београд, Васа, идући преко своје авлије, случајно закачи за уже, на ком су се сушиле опране кошуље, те се огребе по носу. Рана није била велика, али је тек била рана.
Полазећи, заиште од жене какву шамију, да веже уши.
Марта, дајући му шамију, сама у себи рекне:
— На! Да Бог да ти мртву њоме вилице везали!
Васа оде; у путу назебе. и она му се раница подљути, па чим дође у Београд, легне у постељу; натури се на њега црвени ветар, од кога и умре 17 јануара 1832!
И, прича се, оном истом шамијом одиста су му мртву везали вилице!
Кнегиња Љубица опреми га и ожали као сестра брата рођена, а Марти је 19 јануара писала и световала је да се не кида од жалости, него да гледа себе и децу!
Кнез Васа је, најпре био укопан у порти београдске цркве, а доцније, кости су његове пренесене у село Брезну, и сахрањене код црква којој је он, за живота, био ктитор.
И данас, с десне стране олтара брезанске цркве, стоји узидана надгробна плоча, на којој ово пише:
„Василију Поповићу, нахије пожешке управитељу, дражајшему свом родитељу у Бершићу, нахие рудничке, рођеному, поживившему 55 година, 17 јануара 1882, у Београду, умерешему, за знак синовне љубави и вечнога воспоминанија поставише овај споменик 1833 године благодарни синови његови Стеван, Мијаило, и Ранко.“
Кнез Васа је био човек врло леп на очи; вредан, паметан, и необично чуваран.
Тешко је веровати што се прича о његовој штедљивости, или, управо, тврдичењу.
Његова жена Марта, после његове смрти, живећи у Карановцу, причала је г-ђи Маци Цукићки, на прилику, ово:
Да Кнез Васа није хтео на свом мутваку начинити врата, него се у њ морало улазити кроз један прозор!
Он је метао бели лук у туршију, па је бројио: колико главичица метне, и, после је тражио, да се на број ваде и троше!
Кућа му све преливала од свакојакога смока, а жена му се је, лежећи у постељи после порођаја, жалила да је жудна појести смочан залогај!!!…
Кнез Милош је Кнезу Васи писао врло много писама са свим озбиљних, а писао му је доста и шаљивих, каква је могао писати зет шураку!…