Поповић Алекса, родио се у селу Субјелу, у нахији ужичкој.
Кад су Срби, у лето 1805, очистили Карановац од Турака, дође им глас, да је Порта одредила нишкога Афис-Пашу Београду за везира, и заповедила му да одмах иде с војском да Београд заузме, и да Србију покори и умири.
На такву Портину заповест, Афис-Паша је одмах послао свога Омер-Агу у Ужице за муселима, да и онамо купи војску, и да буде готов, чим се позове, поћи к Београду.
Разабравши за све то, Срби похитају да што пре уреде ствар с Турцима ужичанима. За то Милан Обреновић, Јаков и Прота Ненадовићи с војском и два топа, које су преко Маљена превукли, пођу на Ужице.
На планини Црнокоси изађу пред њих изасланици Турака ужичана да преговарају о миру. Дотле су ужичани говорили да у Срба нема топова, а кад сада виде, и рукама опипају, не трешњеваке, него праве топове од туча, они се заплачу, и рекну;
— Е, одиста хоће да се мијења царство!
Кад од мира не би ништа, ужички се изасланици врате у Ужице, а српска војска, за њима, дође и опседне га са свих страна.
Били су илинске врућине, куће у Ужицу готово све су покривене даском, те тако, за мало времена, од топовске ватре, плану као барут, и варош готово сва изгори, а турске жене и деца нагрну граду, прибију се уза њ као рој ка грани на којој хоће да се сабије. Тада изађу нови изасланици к српским старешинама, и с њима уговоре мир овако:
- Да ужичани између себе истерају нишкога Омер-Агу, Бегу Новљанина, Фочића Осман-Агу, и њихову дружину;
- Да даду 50.000 гроша војнога намета, и 80 хатова;
- Па, после тога, да седе мирно, и да раде сваки свој посао.
Кад се овако уреди, Турци, гости ужички, сви оду у Босну, а у Ужицу остану само мирни Турци ужичани.
Тада је Алекса Поповић из Субјела, који је и дотле био кнез и врло уважен у народу човек, постао војвода ужички. Оглашено је и Србима и Турцима: да је сваком слободно долазити у Ужице на пазар, а за безбедност и Срба и Турака јамче српске и турске старешине.
И тако је ужички град остао у рукама турским, а вароши у турским и у српским.
Алекса је био старешина над Србима, а у сваком мешовитом послу договарао се је с турским старешинама.
По нарави својој, овај је човек био миран, и одликовао се је више као судија и управник, него као какав борац и војвода.
Кад је, доцније, уређен управни савет, Алекса је дошао у њ, као представник нахије ужичке; војском пак ужичком командовао је Милан Обреновић, а после њега брат му Милош Теодоровић Обреновић.
Несрећне године 1813, Алекса Поповић није никуд бежао из отаџбине, него се предао Турцима, и остао је опет као неки старешина у народу.
Године 1815, Турци ужичани, осетивши да се спрема устанак у Шумадији, дозову у Ужице: Кнеза Алексу, Кнеза Василија, Мијаила Радовића, и Радована Маслаћа из Папратне, и задрже их у граду, као таоце миру. Али како се је устанак почео ширити, науме ове кнезове исећи. У очи дана када су их хтели погубити, докаже им неки Турчин, који је много Алексина хлеба појео, шта их сутра чека. Те се они, ту ноћ, навезавши појас на појас, спусте низ градски зид онамо к Детињи. Том приликом Алекса и Василије скрхају се љуто, те не могну ни с места оданде. Сутра дан их Турци ту нађу, и одсеку главе обојици.
Тако је свршио свој живот кнез Алекса Поповић из Субјела.
Радовић Мијаило пак, срећом оставши здрав, узме Маслаћа на кркаче, и изнесе на Забучје1.
- Милутиновићева Историја, 284. ↩︎