Пејко Н., старац из села Својнова.
Не зна се година Пејкову рођењу, као што му се ни презиме не памти; али се зна како је погинуо у рату за ослобођење Србије; и то једно довољно је да му име не заборавимо.
Године 1815, кад су Темнић и Левач устали против Турака, онда су јагодински Турци, и они који су од Ниша стизали к Ћуприји, имали честе сукобе са Србима на левој страни Мораве, близу Сињега Вира и села Трешњевице, и Својнова.
Једном, јака турска чета удари ка старца Пејка, који је био остао само с двоје момчади. Видећи толику силу (око 500 Турака), Пејко викне својим друговима, те западну за неку ограду од слаба прошћа, и ту се стану пушкарати с Турцима. Цела два часа пламтио је барут с једне и с друге стране. За то време Пејко и другови му убију два Турчина и једнога коња турскога.
Али већ Турци опазе да је ово малобројна дружиница а није заседа која њих на већу бусију мами. Зато навале са свих страна да три Срба жива ухвате. Србин су узмицали лагано уз брдо, шуми. По несрећи, Пејку застане зрно у пушци, и не хтедне више пуцати, пуста не остала!
Турци склопе са свих страна, нападну га, и свега исеку на комаде; а два му друга утеку здраво у шуму, те су, после, опет били Турке!
Старцу Пејку, паломе за отаџбину, вечна слава и захвално помињање!