Петронијевић Аврам, родио се у Текији, на Дунаву, према Ршави, 2 септембра 1791 године. Његова је старина у Црној Гори, у породици Стјекића, па су му се родитељи, по досељењу одонуд најпре били станили у Темнићу, у округу јагодинском, а после сашли у Текију.
Аврам се је школовао у Ршави, и ту је научио језике: немачки, грчки, влашки, и талијански.
Године 1817, вратио се је из Ршаве у отаџбину, и почео трговати; али доцније уђе у службу, као срески писар код гружанског кнеза Петра Топаловића. Мало доцније узме га Кнез Милош у своју канцеларију за секретара.
Године 1821, послао га је у Цариград, заједно с архимандритом Самуилом, протом Милојем, Димитријем Ђорђевићем, Илијом Марковићем, и другима.
До тога доба, Аврам се је потписивао Стјекић, а од тада почне се звати и потписивати, по оцу, Петронијевић.
До године 1826, Аврам је, с друговима својима, претрпео големе страхоте у Цариграду. Архимандрит Самуило и умре онамо, а сиромах Димитрије Ђорђевић чисто помери памећу.
Године 1828, Аврам је већ био назван кнежевим представником, што се у Турака звало Ћехаја; и ово му је име, после, остало до смрти, као друго презиме.
И доцније, Аврам је, као депутат, слан и у Цариград и у Петроград.
У оној борби која се изродила између Кнеза Милоша и његових доглавника око устава, Аврам је стајао на страни кнежевих противника и, после Вучића, био је међу њима најзнатнији радник. Име Аврамово умешано је готово у све политичке догађаје од 1821 до 1852 године.
Кад је Кнез Милош оставио Србију, а син његов, Кнез Малан, због тешке болести, није могао примити, ни вршити кнежевску власт, саставило се било намесништво кнежевога достојанства, које је управљало земљом до доласка Кнеза Михаила. Од тројице тих намесника један је био Аврам Петронијевић.
После промене, која се изврши 1842 године, Аврам је најпре био оглашен као Председник привремене владе1, а Вучић као Предводитељ народа; после, пак, кад је изабран Кнез Александар, заузео је место кнежевога представника и попечитеља спољних послова. И то је звање носио до смрти.
Пред своју смрт, био је послан у Цариград по неком дипломатском послу, па га је онамо и смрт снашла 10 Априла 1852, у предсобљу турскога министра Али-Паше, баш кад је био дошао да каже с Богом, па да се врати у отаџбину.
Петронијевић је сахрањен врло свечано у Хасћоју, код цркве, до гроба свога некадашњег у страховању друга, архимандрита Самуила, и до гроба покојнога капућехаје Лазе Тодоровића.
Осем језика које је био научио још за младости, Петронијевић је, доцније, научио и говорио француски и турски.
Био је човек врло побожан, и бавио се питањима из светога писма. Некад је и преводио Јованов Апоколипсис. Врло се је радо дружио с ученим људма, и разговорима с њима давао би много више времена него старости о кући и о тековини.
А међу тим огледао је и да индустрију у земљи потпомогне. Био је уредно и отворио неку твориљу (фабрику) за стакло у јагодинском округу на реци Белици. Али таком послу није још било свега што би му требало, па је обустављен и пропао.
Живео је врло смерно и просто, а за школовање своје деце није ништа жалио.
Петронијевић је био родољуб и душом и срцем, а уз то веома предани син својој православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте, с дубоким познавањем турскога духа и начела турске политике, он је остао увек веран својој мети: ма како, и ма по што, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од свих својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња — ма то долазило од кога му драго.
Петронијевић је био става висока, масти смеђе, лица лепа, пуноће умерене — управо био је човек леп; у опхођењу је био прост, снебивљив, безазлен, па ипак толико утицајан да му се готово ништа није могло одрећи.
Као депутат у Цариграду за устав 1838, заједно са Живановићем, Петронијевић је био за 17 члан устава, а Живановић против тога члана. О тој тачци, и у опште у суду о Кнезу Милошу, њих се два нису слагала, али је Живановић Петронијевића увек дубоко поштовао, као што вељаше „за добро срце, и за патриотску преданост к својој отаџбини“.
Аврам Петронијевић, онако као и Вучић, дуго још биће различно цењен у новој српској историји. Тек доцније, кад се сви документи обелодане, кад се страсти стишају, кад ситни интереси ишчезну — ваља очекивати о њему праведни суд.
Петронијевићева лепа, велика, добро погођена слика налази се у народном музеју, у Београду.
- Српске Новине од 1842, бр. 36. ↩︎