Петровић Петар Први, владика црногорски, родио се месеца априла 1747, на Његушима.
Стриц његов, владика Василије, спремајући га себи за наследника, школовао га је још из малена.
Године 1762, повео га је, са собом, у Русију, и у Петрограду га дао у школу, али се владици Василију случи умрети у Петрограду, те се Петар на скоро врати у Црну Гору, к владици Сави, који је управљао земљом за одсуства Василијева.
Овај владика Сава умре месеца фебруара 1782, те Петар, као архимандрит, прими власт над Црном Гором.
После тога, 14 октобра 1782, карловачки митрополит, Мојсије Путник, завладичи Петра у Карловцима, и он се, као владика, врати у своју отаџбину.
Од тога доба, кроза сав свој век, владика је Петар радио неуморно за своју кршну и оскудну отаџбину: мирио је завађена међу собом племена, разбијао плетке неких већ отуђених домородаца, који су се отимали о врховну власт, одбијао је Турке, сузбијао Млечиће па је, најпосле, и љути бој с Мармонтом, ђенералом Наполеоновим.
Кроза сав свој дуги век, владика Петар се јавља као велики родољуб, и као владика истински хришћанскога живота.
Са Србијом, у оба устанка, везивао је братске везе, и тежио колико се онда могло к општој мети.
Умрьо је 18 октобра 1830, а сарањен је у цетињској цркви. Године 1834, тело му је извађено из гроба, и, као светитељско, положено у ћивот, који се налази у цетињској цркви, поштован као чувар светиње.
Владику Петра народ је и за живота поштовао као свеца, а данас за Црногорца нема веће клетве, него да се закуне на Св. Петру, на Цетињу!
Владика Петар потписивао се је:
„Митрополит Црне Горе, Скендерије, и Приморја“.