Петровић Милоје, родио се у селу Трнави, нахији крагујевачкој. По месту свога рођења, звали су га Милоје Трнавац, а некад је зван и Милоје Остружничанин за то што је, избачен из народних послова, неко време, живео у селу Остружници, на Сави.
До устанка, Милоје је био калауз у свога кума Младена Миловановића. Кад је Младен пристао уз устанике, увео је са собом и Милоја. Најпре је Милоје постао буљубаша, па, после, бимбаша над бећарима. Године 1806, у јуришу на Београд, он је, са својим бећарима, ударао с јужне стране, низа Саву, и међу првима продръо је на Савакапију у варош.
Пошто је Београд освојен, и пошто су се Младен и Милоје у њему наместили, онда су та два кума већ била два најбогатија човека у свој Србији. Младен и Милоје нису се раздвајали један од другога, а и требали су један другоме: Младен Милоју као глава Савета, а Милоје Младену као старешина бећара. Тако су њих два притисла најбоље куће и дућане у Београду, и најлепше њиве и ливаде око Београда. Управо сав Београд био је њихов. Скеле у Београду и Остружници биле су њихове; а и у свакој већој трговини, ма чијој, они су морали бити ортаци.
С тога је букнула против њих мржња и завист осталих старешина, особито већих. Сувременици веле да су ова два човека, највише крива раздору, неслози, и свим великим народним несрећама за времена Карађорђева.
Године 1809, кад је на Србију ишла сва сила турска, Карађорђе, на препоруку Младенову, постави Милоја за главног старешину свој оној војсци која је ишла на Ниш.
Милоје, као главни старешина, дошавши у Делиград, помакне војску ближе к Нишу, и улогори се на селу Каменици, повише Ниша. До тога доба, том је војском заповедао Петар Добрњац, један од најстаријих и најзаслужнијих војвода. И дотле је Добрњац мрзио на Младена и на Милоја, а сада, кад је видео да му Милоје долази за старешину, мрзио га је још више. Истина је Милоју од Карађорђа и савета било заповеђено, да се слаже с Петром, и за свашто да се с њиме братски договара; али се они, оба бесна и силна, уздајући се сваки у своје пријатеље, не сложе никако, па га њихова неслога пређе и на друге старешине, те се начине две странке, као две непријатељске војске!
Једнога дана, кад је Добрњац с коњаницима био отишао ка Гургусовцу у помоћ Вељку, ударе Турци свом силом на ресавски шанац на Чегру (испод села Каменице), где је био Стеван Синђелић. Војници из других шанчева, где је заповедао Милоје, повичу да се иде Стевану у помоћ; али им Милоје не допусти. Тако Стеван пропадне са свим. Милоје, видећи то, побегне с војском ка Делиграду.
Ово је она голема несрећа на Каменици која се догодила 19 маја 1809.
За ту велику несрећу, Милоје је, у јесен те године, на скупштини у Хасанпашиној Паланци, избачен из службе, а у зиму га протерају и из Београда, одредивши му да седи у Остружници, где је имао лепе дворе.
Године 1810, погине у београдској нахији војвода Марко Катић, на свадби. Човек који га је убио, једнако је говорио да га је убио нехотице, али су други доказивали да је њега на то наговорио Милоје да би се и у Шумадији дигла буна против Црнога Ђорђа, и да је Милоје, у то име, и другим људма давао барута. За то Милоје пребегне у Земун, где га аустријанци узму под стражу, и пошљу у Варадин.
Карађорђе навали искати да му се врати Милоје, обричући дати за њега неке пустахије из Немачке. Аустриска власт пристане на то, и Милоја, преко Митровице, преда у Шабац Луци Лазаревићу. Лука је већ имао заповест од Вожда: шта да ради. Како му предаду Милоја, он га, 2 априла 1810 погуби1… И глава Милојева, на једном тањиру, буде изнесена на један сто, пред београдску цркву, београђанима на углед!
Милоје је био средњега раста, црномањаст и врло леп човек; образа је био округлих, а уста су му сва покривали брци. Кад је погинуо, није имао више од 40 година. Првих година, можда је и био неки јунак, а после се био врло погосподио, и тако понео, да ни од старешина, осем Карађорђа и Младена, а камо ли од проста народа, нико није могао с њиме људски ни говорити!…
- Г. Александар Лазаревић прича како је отац његов, војвода Лука Лазаревић, казивао: да му је Милоје обрицао 70 хиљада дуката, да га не убије!
— Како смем да те не убијем, одговорио је Лука: — кад ми се заповеда да пошљем главу твоју, или своју:
— А ти ме, бар, уби на спавању, кад не знам!
— На спавању нећу; али одиста не ћеш знати кад ћеш погинути.
И једном, кад је полазио од Луке, с ручка, убију га Лучини момци на степеницама кад се није надао! ↩︎