Петровић Авакум, родио се у селу Рожанцима, у београдском округу, око године 1784.
Крштено име било му је Аврам, па је у калуђерству назван Авакум.
Авакум се је почео школовати у Рожанцима, у свога стрица Попа Радивоја, кога је, доцније, код Цареве Ћуприје у Топчидеру, убио Турчин Мехмед Мутаповић.
Из Рожанаца Авакум је отишао у Боговађу, где се је, у својој 18 години, покалуђерио.
Године 1811, у Боговађа је био игуман Мојсије, а Авакум само јеромонах.
За Карађорђева доба, не виђамо нигде игумана Авакума, ни на бојним пољима, нити на скупштинама; али је сва прилика да је он учествовао у свој оној патриотској радњи; јер откуда би се за други устанак јавио овако приправан посленик, да није раније ишао у ону школу дужности и отачаствољубља?
Првога пролећа, по пропасти Србије 1813, на име 21 априла 1814, неколике бивше старешине народне састаше се у манастиру Благовештењу, у Руднику, и ту написаше молбеницу рускоме цару, да би се заузео код Порта за Србе. Ту молбеницу саставио је Сима Милутиновић Сарајлија. А на том састанку био је, поред других, и боговађски игуман Авакум Петровић.
Доцније, пошто је прошло лето и настала зима, Авакум се нађе са Симом у ваљевскога владике Дионисија Халаука, и каже му на само:
— Од оне молбенице, не ће бити ништа: него ти, мој Симо, гледај како те се измакни одавде у народ, к мени у манастир. Па ћемо сву зиму ловити лисице, а кад дрен оцвета, почећемо Турке, ако Бог да!…
Још доцније, месеца јануара 1815, на подруму Попа Ранка Дмитровића из Рудоваца, који је игуману Авакуму био брат од ујака, састану се: Арсеније Ломо, Лазар Мутап, Милић Дринчић, Никола Катић, Милутин Гарашанин, Тома Вучић Перишић, и још њих до 60 на број. Ту се договоре за нови устанак, И њих ту, под ведрим небом, на Светом Јеванђељу, закуне игуман Авакум Петровић!…
Кад је, после тога, други устанак букнуо, Авакум је, по својој речи, одиста похитао да лови Турке, и особито је осоколио у оном боју на Јелици, где су Турци, узмичући од Чачка, онако љуто страдали.
Кад се рат свршио, Авакум се је вратио у Боговађу, и наставио молити се Богу, за мир свему свету.
Авакум је умрьо у манастиру Боговађи око године 1827. Разболео се на пречац, и, после 2—3 дана боловања, преминуо је. Док је боловао, много је повраћао, и жалио је да га је отровала некаква баба антугом, коју му је давала да пије лека ради.
Авакум је био човек крупан, висок, црномањаст, црне и густе браде која му је спадала до појаса. Сахрањен је поред старе цркве у Боговађи, с десне стране, до дувара. Кад је грађена нова црква, онда је Матеја Селенић из Пепељевца, ком је Авакум кумовао, извадио кости Авакумове и преместио их у другу гробницу, под туђу плочу, опет до цркве1.
Авакуму је старо презиме Јеремић; и под тим су и данас знани његови рођаци у Рожанцима. Он се звао Петровић, по своме оцу Петру, а синовца свога Ђурђа, кога је учио ни васпитавао, заклео је, да се презива Авакумовић. Синовац га је послушао, и, преминувши у Београду, оставио је својима синовима презиме Авакумовић.
- Г. Љуб. Молеровић, по казивању Чича-Васе Жујовића, оца ваљевскога проте Радојице, вели да је Игуман Авакум сахрањен на самим вратима данашње цркве, где је пре била стара црква. Овај је Васа био ђак у Игумана Авакума, и сад му има 85 година (1887). ↩︎