Пеичић Константин Д-р, родио се у селу Борову, добру српске карловачке патријаршије, 1802.
Основну школу свртио је у Борову; гимназију у Карловцима, философију у Пожуну, а медецну у Пешти, где је, године 1830, постао доктор у медецини.
Вук Караџић позове га, тада, да иде у Србију, за лекара Кнезу Милошу, и он дође у Панчево, али му ту ђенерал Михаиловић рекне:
— Бићете плаћени одиста кнезовски, и све ће вам бити добро; али можете и 25 дегенека извући, ако се Милош на вас наљути!
После таке напомене, Др Пеичић оде на Дубравицу, те је са Стојаном Симићем, онда још незнатним чиновником, преговарао да ступи Кнезу у службу с аустриским пасошем. Кад Симић на то не пристане, Пеичић се мане Србије, па оде у Митровицу за лекара.
Из Митровице је прешао у Сомбор, а из Сомбора у Карловце, где је био лични лекар Митрополиту Стратимировићу.
Кад је пак Јосиф Рајачић изабран за митрополита, Пеичић му се је нечим замерио, и за то је оставио Карловце, и прешао у Панчево, где је остао до 1872, када је стављен у пензију.
Из Панчева је прешао у Пешту, за надзорника Текелијанума, где је и преминуо 25 маја 1882 године.
Пеичић се мешао и у народне послове, године 1848 и 1849, кад су се Срби тукли с Маџарима. Ту је често долазио у сукоб с Патријархом Рајачићем, који га је кривио да је „одвећ претеран“.
Књижевности српској остају од Д-ра Пеичића ови списи:
- Младен и Доброљуб. Примери пријатељства, у Будиму, 1829;
- Разглоголствије о лечењу болесних сиромаха (дисертација на докторство, маџарски, у Будиму, 1830;
- Руководитељ к свеопштем здрављу, у Будиму, 1834;
- Вићентије Присниц, и његова хладноводна лекарија, у Новом Саду, 1839;
- Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља, у Новом Саду, 1840;
- Житије Теодора Павловића, новинара, у Новом Саду, 1857;
- Извештај о споменику његовом;
- Побожне жеље хришћанске (покушај за почетак преображења цркве православне).
Осем тога, у друштву се Дром Љуб. Ненадовићем, уређивао је периодични часопис Домаћи Лекар.
У рукопису је имао:
- Грађу за историју српскога покрета у угарској 1848 и 1849;
- Побожне хришћанске жеље, друго, умножено издање;
- Руководитеља к повраћању изгубљенога здравља*, треће издање, и још неке ситније саставе.
Др Пеичић је био члан Српског Ученог Друштва, и члан Матице Српске, а године 1848 и 1849 био је и члан Народнога Одбора. Он је прихватио српског војводу Стевана Шупљикца кад је, капљом погођен, пред Панчевом, с коња пао: он је јавио народу, који се је био скупио пред маленом кућицом, на баванишком друму, у коју су војводу унели, да је Шупљикац већ издахнуо!
Др Пеичић био је пријатељ својему народу, и као такав, старао се лечити му бољке и телесне и моралне, колико је год могао и умео! Хвала му за то!