Папакостолулос Панајот Др, родио се 1820, у варошици Вилвинду, у Македонији.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију учио је у Кожанима, у Македонији.
После тога, отишао је у Нови Сад, где је био учитељ у грчкој месној школи, и учио српски, дружећи се са Србима.
Из Новог Сада, прешао је у Беч, где је свршио медецину, и постао доктор.
За школовања свога у Бечу, издржавао се је, учећи друге грчком језику, и певајући у грчкој цркви,
Као доктор, дошао је у Београд 1853, и почео живети од лекарске зараде. Мало за тим постао је наставник у трговачкој школи, која је онда овде била као претходница данашњој реалци.
Године 1854, јануара 28, постављен је за професора београдско гимназије; али на крају школске године, остави ту службу, и оде у своју постојбину, где је, као лекар, провео три године.
Године 1857, вратио се је у Београд, и опет постао професор у београдској гимназији, 9 октобра.
Године 1874, октобра 3, постављен је за физика прве класе, у београдском округу. У овој служби остао је до смрти, која га снађе у Београду, ноћу између 29 и 30 маја 1879 године.
Др Папакостопулос, поред своје редовне службе, био је две године члан Сталне лекарске комисије.
Палакостопулос, рођени Грк, и васпитан у грчкој школи, ватрено је љубио јелинску књижевност, а прожививши најлепше своје године међу Србима и са Србима, волео је не мање Србе и језик српски. За то је и превео с јелинскога на српски:
- Лукијанове разговоре мртваца, у Београду, 1874;
- Исократову беседу. Савет Доменику, у Београду, 1874;
- Омирову Ватрахомиомахију или бој жаба и мишева, у Београду, 1877;
- Јелински језик, који је саставио у Београду, 1878; и
- Одисеју. Омиров спев, у 24 песме (у Београду, 1881, после његове смрти штампану).
Одисију је превео у прози, и, желећи лепоте Омирове верно предати Србима, Папакостопулос је узео у помоћ Србина (г. Ђ. Бошковића), јака у језику, и тако је одиста, учинио српској књижевности велику услугу!
Велика му хвала за то!