Папазоглија, родио се у селу Студеном Бучју, у Поломљу. Отац му је био свештеник. С тога се и зове Папаз-Оглу (Попов син = Поповић).
Допуна: Папазоглији било је крштено име Драган.
Најпре је био у крџалијама; и с њима је дошао у Србију; па се је, после, одвојио од њих, пришао Србима и постао бимбаша у Црној Реци.
Папазоглија је често, по својој ранијој навици, с јаком четом коњаника и пешака, упадао дубоко у турску државу, те пленио богате Турке и губио насилнике, где је год за кога чуо.
Једном, кад је било примирје, не гледајући на забрану, отишао је у Турке, и велике им штете починио.
Турци су се, преко Руса, жалили на то. И од Карађорђа је била дана оштра заповест, да се казни сваки који оде преко границе!
Папазоглија, не слушајући те заповести, узме 300 коњаника, и толико пешака, па, с њима, продре чак у Софиско Поље. Тамо се прослави поразивши на мегдану једнога турскога јунака, па се, с великим пленом, врати у Црну Реку, где га Џода прими и почасти, па ноћу, на спавању, убије сикиром!
На то недело Милутиновић овако пева:
„Љуто куне сва бугарска земља:
Душе вам се за ребра припекле,
Божијега не виделе лица,
Не могле се очистити вечно!…
Род вас клетвам’ прегрузио људски,
Устопце вам зајми враћали се,
Одужит’ се никада не могли,
То л’ утешит’ нутрост плачну игда!
Од Поломља, из Студенобучја,
Папазоглу, чудна јуначину,
Тко, убити, прегори курварски“?!
Испричавши, како је Папазоглија ишао у Софиско Поље, шта је тамо радио, и како се вратио у Црну Реку, где ће, на вери, погинути, Сима овако наставља:
„Џода клети, те поган последња,
Крвник браће и мрзитељ добра,
Подлизица и слабежи гњавац,
А прам врагу ни жив се не казав,
Побратио с’ лицемерно ш њиме,
Да га тако тек превари лашње“!
Говори се да у том крвном делу има масла и Вељкова и Добрњчева.
Милутиновић криви њих обојицу, па већ Вељку вели да је одбрана Неготина смањила грех, а други га и у гроб однеше. Сву ту Симину песму треба прочитати. (Србијанка 3, стр. 88—97).