Памучина Јанићије, архимандрит, родио се у селу Заградињу, у требињском округу, у Херцеговини, 13 декембра 1810, од оца Стевана и мајке Саре.
Крштено име било му је Бошко, а име Јанићије добио је заједно с калуђерским чином.
Памучина је почео учити у месту свога рођења, где је, из почетка, писао по јасеновим корама и по каменим плочама. Доцније је продужио учити се у манастирима Дужима и у Завали.
Године 1829, закалуђерио га је херцеговачки митрополит Јосиф, родом Грк, у манастиру Завали.
На скоро после тога, Памучина је дозван у Мостар, где је служио као парох до саме своје смрти.
У мостарској митрополији од грчких ђакона, протосинђела, и владика, Памучина је научио грчки, те се је и тим језиком врло корисно служио за своје самообразовање.
Осем тога, како је у Мостару парохиска кућа и школа до митрополије, и како су у мостарској школи учитељи бивали већином Далматинци, који су у Задру свршили богословију: то је Памучина, жудан знања, и у њих учио што се у манастирима његовога доба није могло научити. На тај начин, познао се је с граматиком, са српском историјом, географијом, и рачуницом.
Кад митрополит Јосиф би одазван у Цариград, у Мостар за митрополита дође Бугарин Аксентије, који је, доцније, отишао у Велес, а у Мостар се вратио Јосиф, који Памучину произведе за архимандрита.
Од природе даровит, а на послу вредан и уредан, архимандрит Памучина не само да је учио сам себе, него је доспевао да корисно поучи и друге. Тако је збирао народне пословице, приче, песме, загонетке, и описивао обичаје у Херцеговини. Ове своје књижевне саставе, он је штампао у Српском Далматинском Магазину од године 1846—1867.
Тих састава и достава има врло много, и врло су различне садржине. Тако, на прилику, у Магазину за 1849, стр. 151, налазимо „Сатопоказатељ“, у ком је Памучина обележио даљину од Мостара до сваког главнијег места у Херцеговини.
Памучина је написао: Живот Али-Паше Сточевића-Ризванбеговића, где је, у једно, и историја целе Херцеговине за доба Али-Пашина.
Тај састав, преведен на руски језик, штампан је 1873, у Списима Александра Гиљфердинга (део 3, стр. 330—379).
За своје књижевно заслуге, Памучина је имао од рускога цара орден Св. Ане трећег реда, од Св. Синода златан крст о врату, и од Турака султански берат.
После смрти митрополита Григорија, Херцеговци су молили цариградску патријаршију да Памучину постави Херцеговини за митрополита. На ту молбу дође наредба, по којој се управа јепархије предаје Памучини, до постављења новога митрополита. Ту дужност он је вршио пуне четири године (1860—1864).
Настајавањем архимандрита Памучине, и јеромонаха Чокорила, подигнуте су цркве у Бијелом Пољу (код Мостара), у Челебићима, у Жупањцу (Дувну), у Љубушком, и у Старој Габели.
Јанићије Памучина преминуо је у Мостару, 9 септембра 1870, и сахрањен је у порти мостарске цркве олтару са северне стране.
Памучина је оставио 800 дуката у државној руској банци, у Петрограду, наредивши да се интерес од тога новца троши на потребе српске основне школе у Мостару.
Памучина је био нарави тихе, а веселе; врло дружеван и на очи леп човек. О себи је оставио красан спомен у свим местима где је боравио.
Најпосле, нек се зна и ово, умео је тако лепо писати минејским словима да су само веште очи могле познати да то што он напише није штампано!
Допуна
О Јанићију Памучини има више у 33 броју Јавора од 1892, у Требевићу 1891; и у Босанској вили 1892 бр. 24.