Обреновићка Љубица, кнегиња српска, родила се 1788, у селу Срезојевцима, у нахији рудничкој, од оца Радосава и матере Марије.
Кнез Милош је сам причао како је Љубицу видео прва пут, када су му на њој остале очи.
Кад је оно из Добриње, од зла Савина, бежао у Брусницу, к брату Милану, ударио је, испод села Срезојевца, на реку Дичину. На реци, на белилу, застао је две белиље које су белиле платно. Једно је, вели он: — била Мара, Радосављева жена, а друго — Љубица, њена кћи. Видевши мене, обе изађоше из воде, и спустише скуте, док се ја не удаљих. Ја се изух, прегазих Дичину, па седох на брег обувати се. Знам да су ме обе клеле, јер сам се, можда, цео сахат обувао, само да дуже гледам девојку, на којој ми, чиниш ’волико, баш осташе очи“!
„Кад сам, после тога, служећи у брата Милана, ишао с Ћор-Зуком, Турчином, да лучимо овнове, све сам нагињао да се увратимо на Радосава у Срезојевцима, и да упитамо нема ли овнова.
— Нејма, море Милошу, онамо ни у кога стоке: све сам то ја раније одлучио, одговарао би ми Ћор-Зука.
Најпосле, ја њему кажем: рашта теглим кући Радосављевој.
— Е, вала Милошу! рећи ће на то он: — ако ти је цура баш толико омиљела, говорићу Милану да ти је проси!
Али бејаше мука склонити покојног ми брата да ме жени.
— Бог с тобом, побратиме, рече он Ћор-Зуки, кад му први пут помену: — што ће бескућнику жена? Та он још ни своје капе нема на глави?
Турчин, при свем том, навали, те брат, најпосле, приста, испроси Љубицу, и ожени ме њоме“.
Љубица, живећи, најпре, у кући свога девера, радила је сваки посао који раде жене на селу. Кнез Михаило, син њезин, по њеном казивању, причао ми је да је она, понекад, до сванућа, месила по 12 проја, пекла их и, после, на ображици, носила их на њиву радинима!
И доцније, кад се Милош, кућом, одвојио од брата Милана, Љубица је радила све послове које раде домаћице у имућнијим сеоским кућама.
Године 1813, оних најнесрећнијих дана, кад се Милош премишљао: куда ће испред Турака, рекао јој је он да је пошље или у Црну Гору, или у Немачку, па ће се, после, сам, одметнути у хајдуке.
— Жива не ћу из свога завичаја, одговорила је Љубица: — а мртву ме могу и пси изести!
У почетку 1815, Милош је Љубицу, с децом и мајком својом, склонио у манастир Никољу, као у место ком је врло тешко приступити.
Ту је Љубица заклела момка Марка Штитарца да он — ако би Турци и у Никољу продрли — њу, децу, и свекрву њену, покоље пре него би пале Турцима у ропство!
И Штитарац би, какав је, ту заклетву тачно одржао!
У борби на Љубићу, једнога дана, Милош и други вођи узмакну пред великом турском силом, и повуку се чак кући Милошевој, а баш у то доба били су дошли неки Левчани, те причали како се Срби онамо јуначки бију.
— Ето видите шта раде људи! рекла је Љубица вођима с Љубића: — А ви шта сте учинили? Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!
Сумњајући да млада и лепа сарајевка Петрија, која је послушавала у кући кнежевој, има сувише велико пријатељство с Кнезом Милошем, Љубица узме с чивије Милошев пиштољ и, рекавши:
— Пиштољ је Милошев, а рука је Љубичина — омашке не може бити, убије своју супарницу на место.
После смрти Кинеза Милана 1839, Кнегиња Љубица је ишла у Цариград, с млађим сином својим, Кнезом Михаилом.
На крају јануара 1842, умрла је у Београду Госпођа Јелена Карађорђевица, венчана кума Љубичина; опевана је врло свечано, и, 31 јануара, на саоницама, однесена у Тополу да се сахрани.
Кнегиња Љубица је покојницу пратила чак до гроба, и, тек о свршетку свега погребнога обичаја, вратила се у Београд1.
Колико срећне поуке садржи само овај један пример велике српкиње, жене Милошеве?
Кад је буна Вучићева приморала Кнеза Михаила да иде из земље, Кнегиња Љубица била је још у Београду; а доцније је и она оставила Србију, и отишла у Нови Сад, где се је на скоро поболела.
Године 1843, маја 14, више од туге и жалости која постиже њену кућу, него од старости и болести, пресвисла је ова ретка жена. Син њезин, Кнез Михаило, саранио ју је свечано у манастиру Крушедолу, у Срему.
Кнегиња Љубица била је средњега раста, лепа, снажна, радна, врло разумна, добра, штедљива, и побожна жена. Кад је хтела, дивно је умела показати ко је и шта је; а умела је и љубазношћу задобијати. Говорила је лепо, лако, кратко, и убедљиво.
Јунаштво је показивала у више прилика за време ратовања. За децом је својом јако гинула, и тога ради се је налазила готово увек с њима.
Ова ретка жена, можда и праведно срдита на већу слободу свога мужа у држању брачних дужности, нехотице је помогла да се толико потресе и, за дуже време, из Србије уклони породица Обреновића. Желећи видети свога мужа ограничена у животу приватном, она је снажно помагала његовим политичким противницима, који су га, најпосле, и из земље удаљили. А кад је опет хтела њега вратити у земљу, слабила је власт сину, и тако, желећи вратити у Србију „Старог Господара“, облакшала је непријатељима Кнеза Михаила да и „младога“ истисну из земље 1842.
Све је ово, пред своју смрт, сама признавала, и кајала се горко.
Кнез Михаило, примивши од Турака градове, у Србији, 1867, послао је у манастир Крушедол свога настојника Антонија с налогом: да однесе светој обитељи 60 дуката, и друго што треба, да се на гробу његове покојне Наке учини помен.
— Кад је радостан син њен, рекао је Кнез: — кад се весели цела Србија, нека се помене и моја добра Нака, Бог да је прости!…
То је све извршено.
Слика Кнегиње Љубице налази се у народном музеју у Београду.
- Српске Новине, бр. 6, 1842. ↩︎