Новаковић Доситије, родио се у селу Дабици, близу Прилепа, у Македонији, 1784 године.
Књигу је учио у месту свога рођења, па је отишао у Свету Гору, и онамо се покалуђерио у манастиру Зографу.
Вративши се из Свете Горе, имао је много неприлика с Турцима, па за то, најпосле, побегне у Србију, и настани се у манастиру Горњаку, у браничевском Ждрелу. Ту је боравио дуго и, кад је дошло време да се граница Кнежевине Србије размакне с Мироча на Тимок, Доситије је мушки помагао сваком раду који је смерао на таку последицу.
За то је, по придружењу тимочке крајине Србији, и постао први владика у тој новој „тимочкој јепархији.“ За владику је посвећен 2 фебруара, на Сретење, 1834, у Крагујевцу.
Најпре му је столица била у Зајечару, па је, после, премештена у Неготин, где је Доситије остао до своје смрти, која га узе с овога света 2 априла 1854.
Под обликом неке меке доброте, овај је човек носио бујну непрегибљиву енергију у оном што је хтео извршити. При свем том, његова доброта, а особито његова издашност, остале су за причу у Неготину, и свуда докле год је долазио.
Ко би мислио да тај калуђер, тако мекан у говору и благ у понашању, може усести на хата, разиграти га, и своју камилавку бацити напред у вис, па је опет стићи и својом руком ухватити? А то је Доситије чинио толико пута у Шетоњском Пољу, од манастирске воденице на Врелу па до Ждрела.
Ко би рекао да, већ обневидели старац, може и држати пушку а камо ли згађати у нишан боље од младих и војничких извежбаних грађанских старешина? А он је то чинио толико пута с начелником, помоћником, и председником окружнога суда.
Гостољубив је био толико да се, кад нема никога да руча с њих, морало трчати по механама у Неготину, и питати: нема ли који путник странац да дође владици на ручак?
Пред смрт је заповедно да се не сахрањује у цркви, него у гробљу.
— С народом сам живео, рекао је народни владика, баш као и Мушицки: — с народом хоћу да сам и у гробљу: травица нека ми по гробу расте.“
Тако је и учињено. И баш кад су њему копали раку, нашли су кости јунака Хајдук-Вељка, и узели их те сахранили у гробницу код брата му Миљка.
Доцније је ископан из тога гроба, и сахрањен у гробницу, у цркви. На гроб његов, стављена је плоча с овим записом:
„Одје почивајет тело блаженоусопшаго перваго јепископа, тимочкија јепархији, јаже основасја по освобожденији Сербији от ига агарјанскаго, Доситеја, рожоденаго в сеље Дабици, близ Прилепа, посвећеног в архијереја 2 фебруарија 1834, умершаго же в Неготиње, 2 априлија 1854, имјеја 70 љет својеја жизни. Тјело јего бје по смерти погребено вње сего храма одеснују олтарја, а 13 јулија 1856 љета здје во гробницу пренесесја.“
Владика Доситије, кад би год долазио у Београд у синод, свакад би дозивао све ђаке богослове из тимочке јепархије, те би их видео, поучио, и обдарио. А и професорима богословије дао би сваком по неки дар (по 1 дукат и по једну свилену мараму), с оваком молбом:
— Децу ми учите и пазите: ви сте им и учитељи и родитељи!