Никшић Мелентије, родио се у селу Брезови, близу Студенице, године 1780.
Књигу је учио у манастиру Студеници, а ту се је и покалуђерио 1800.
Мошти Св. Краља Првовенчанога, још 1806 године, пренесене су биле из Студенице у Враћевшницу, а одатле су, у лето 1813, пре него што је Србија пала, донесене у Београд, и одавде пренесене у манастир Фенек, у Срему.
С овим моштима, ишао је свуда и Мелентије Никшић, који ту и архимандрит постане.
Карађорђе, оставивши Београд и Србију, 21 септембра 1813, пређе у Земун, а оданде оде у Фенек, где архимандриту Мелентију да на оставу десет хиљада дуката1.
Кад се је, доцније, идући с руским мајором Орловим за Русију, уставио у Карловцима, и од Мелентија поискао своје новце, духовник одговори да никаквих новаца није примио!!…
И тако Карађорђе оде у Русију без дуката, а Мелентије остане као човек врло богат. Ову је ствар знао и причао ондашњи земунски прота Јевтимије Ивановић.
Архимандрит Мелентије, боравећи у манастиру Фенеку, често се је састајао с пребеглим српским војводама, и с њима се договарао како би се олакшало Србији њено ондашње тешко стање.
Старешине пак, које су остале у Србији, често су поручивале и писале овима у Срем избеглима, да се довијају не би ли народу како год помогли. Тако, у једном писму од 8 августа 1814, из Топчидера, Кнез Милош, и још 11 бивших народних старешина, веле овако: „Вама је слободно, у име сиротиње, ићи цару те просити. Камо Архимандрит Мелентије? Камо Стеван Живковић? Камо Миленко Стојковић? Камо Петар Тодоровић Добрњац? Где су? Зашто се и опет не трудите? Трошка ако немате, зашто пешице не идете, хлеба не просите, док до цара дођете; на путу умирите од глади, и ми, браћа ваша, и род, умиремо сваки минут од страха и зулума по путови. И опет вас горким сузама поздрављамо и молимо у име сиротиње2“.
У почетку године 1815, на име, 17 фебруара, Мелентије пише у Беч Проти Ненадовићу дугачко писмо о стању у Србији, па, поред осталога, вели овако:
„Ох, брате мој! не ћете ми веровати да несрећнији часови нису ми дошли, него од јутрос како сам слушао речи Милошеве и страданија народна, и гредушту беду на њих“… но ево беде сада, вели он даље: — везир не пушта (Милоша) да иде (у народ)“.
Кад је 1815 нови устанак већ узео мах, Мелентије се је вратио из Срема у Србију, и ми га прво видимо у логору у Црниљеву с Кнезом Милошем, пред што ће се догодити битка, на Дубљу (14 јула 1815).
Доцније, кад је Кнез Милош углавио с Турцима мир, и кад је Марашли-Али-Паша, по том миру, дошао у Београд, Мелентије је, заједно с Кнезом Аксентијем из Чибутковице, послан у Цариград, да јаве како су Срби пропустили Марашлију у Београд, и да замоле да се ствари, даље, мирно почну уређивати.
Док се Мелентије, по том послу, бавио у Цариграду, стигне му писмо од Кнеза Милоша и Вујице, писано 27 септембра 1815, на Белици, где му веле:
„Ми светејшему патријарху препоруку чинимо, да би вас јепископом на јепархију шабачку учинио“.
По том писму, Мелентије се одиста у Цариграду завладичи, па, вративши се у Србију, почне потписивати се као „митрополит шабачко-ваљевско-ужички“.
Године 1816, фебруара 18, издао је Кнез Милош уредбу за свештенство: колико од народа могу узимати владике, а колико попови. На тој уредби потписан је Кнез Милош, Митрополит ужички Мелентије Никшић, и архимандрит враћевшнички Мелентије Павловић.
Не прође много после тога, а Мелентије Никшић побрка се с Кнезом Милошем.
Куниберт пише да Мелентије, имајући султански ферман, као владика, није припознавао Кнезу Милошу власти; да се је договарао с Марашлијом, да му изда главу Милошеву, па, после, да покупи од народа оружје; а Марашлија је, за ту услугу, обрицао њему помоћи да сву власт над Србијом узме у своје руке, онако кад што је има владика у Црној Гори!
Матија Симић казивао је Јовану Гавриловићу да је владика Мелентије просто радио о глави Кнезу Милошу, што је Кнез дознао.
Дознавши владичину намеру, Милош пошље Марка Штитарца, Вула Глигоријевића, и Петра Лазаревића (Цукића) да Мелентија некако, у путу, убију.
Али се Штитарац, како вели Куниберт, задржи у некакој механи, и Мелентије прође заседу. Онда он дотрчи у сами Шабац, оде владици у двор, поседи с њим, у вече, па се опрости и изиђе. Мало доцније, врати се, и кидише владици у спаваћу собу, да га убије; али је Мелентије, осетивши зло које му се спрема, био измакао кроз грло од собне пећи која се је баш тих дана намештала. Штитарац потрчи за њим, стигне га, и посече сабљом.
Том приликом, погубио је и два младића, Миту и Милету, који су се десили код владике.
По извршењу овога крвнога дела, узимали су, у владичину двору, ко је што миловао: Штитарац се хватао за оружје; Вуле узме нож, паласке, чибук, и неке ситне паре3; а Цукић, видевши да је све попрскано крвљу, отури и што је, у први мах, био узео.
Ово убиство учињено је ноћу 16 јуна 1816, у Шапцу.
Мелентије је укопан у шабачкој цркви.
Доцнији шабачки владика, Јанићије Нешковић, рођак Мелентијев, узидао је у црквени зид плочу, с овим записом:
„Овде с десна, у овом храму, код јужнијех, при светом олтару, врата, почива му бреније телесно, трудившег се за српство извесно, Мелентија Симеуновића старовлаха, званога Никшића, ужичкога, рудничко-ваљевскога, пожешкога владике, шабачкога архијепископа. Тридесет и шест он поживе лета; за род почи, и памет му вечна! Шеснаестог јунија почину; од својијех за… погину! На хиљаду и осме стотине, шеснаесте Христове године“.
Испод тога, стоји још ово:
„Ту Николић Милета, и Зубанов Мита — оба здје су починули, тад су, с њиме, погинули“!
Мелентије је био човек врло богат. Поред силних готових новаца, имао је мноштво свакојаких ствари, сребрних, златних, бисерних, и т. д.
У њега је била снаха за братом му, нека госпођа Марта, којој је остало много од владичиних новаца. Ту Марту је, после, као удовицу, прибрала к себи Кнегиња Љубица, и удала је за свога брата од ујака, Кнеза Васу Поповића, из Бершића.
Владика Мелентије био је и углађен човек, више од многих својих сувременика. Тако, на прилику, он је ту своју снаху Марту учио да, пијући каву, не срче, него да је пије ћутећи, сишући; кад једе, говорио јој је, да не отвара уста докле кашику не принесе к устима, и још много господских обичаја казивао јој је, а и сам их је се држао.
Допуна
Никшић Мелентије, свете студеничке лавре архимандрит, находио се, 1814 године, као настојатељ манастира Фенека у Срему.
Тада је он дао Вуку Ст. Караџићу новаца, те је штампао „Писменицу сербскога језика, по говору простога народа, у Вијени 1814.“
За ту помоћ Вук му је особито топло захвалио.
За овога Никшића казиваше пок. Владика Јања (који вељаше да су њих двојица род) да се је зађаконио 1797; да је свештеником постао 1800, а за архимандрита га је произвео београдски митрополит Леонтије 1809.
Даље Владика Јања говораше да је Никшић, као народни депутат, ишао у Петроград Цару Александру Првом, и да се одонуда, богато обдарен, вратио,
А о самој смрти Мелентијевој Јања је записао само ово:
„Погибе ноћу од Јована Мићића, Ђоке Стојићевића, и Марка Штитарца.“
- П. Стојановић вели да је било 4.000 дуката а не 10.000. Глед. Преодница, стр. 128. ↩︎
- М. Ненадовића Мемоари, стр. 221 и 222. И цело ово писмо ваља да прочита сваки Србин. ↩︎
- После подоста година, оде Вуле на неко кумство, а лопови дођу те му однесу тај нож, чибук, ситне паре, и још 500 дуката његове тековине. После тога, госпођа Вида, жена Вулова, говорила је: „Дођоше лопови за проклете ситне паре, те ми однеше 500 дуката праве муке“!… ↩︎