Николићи Илија и Милија Браћа Шундерићи Рудничани, добротвори
На крају прошлога и првих десетина овога века у селу Бечњу, у Рудничкој Морави, живео је један сељак, умрли сиромашак, по имену Никола Шундерић, који је имао пуну кућу деце, мушке и женске, а од имања нигде ништа.
Од све деце Николе Шундерића, два његова сина показаше тек после своје смрти, какво је срце у њих куцало, јер оставише славан спомен након себе.
Мени је врло мила дужност да овде запишем што сам могао сазнати о њихову животу, а добро дело своје они су сами славно обележили.
Од та два брата, старији се звао Илија а млађи Милија. Они су се, по очину имену, звали Николићи а Рудничани су прозвани с тога што су рођени у округу рудничком. Тако:
Николић Илија родио се 30 маја 1819, у селу Бечњу, округа рудничкога.
У редовну војску писан је 11 новембра 1840.
У војсци је постао каплар 11 новембра 1841; поднаредник 5 септембра 1845; наредник 23 априла 1848; потпоручник 6 јануара 1859; поручник 27 јануара 1861; капетан друге класе 1 априла 1865, а капетан прве класе 1 јануара 1872.
После тога стављен је у пензију, и даље је живео у Београду.
Преминуо је 1898 и сарањен је у Новом гробљу.
О доброчинству Илијину биће реч малко ниже. Сад о брату.
Николић Милија родио се 21 августа 1820 у селу Бечњу, где и брат му Илија.
И ако је био млађи од Илије, Милија због сиромаштине остави своју кућу, и драговољно се пише у војску 21 декембра 1839.
У војсци је постао каплар 27 фебруара 1843, а поднаредник 27 маја 1345, наредник тек 11 августа 1860; потпоручник 10 јануара 1862; поручник 16 фебруара 1867.
Неко време, због телесне слабости, био је изишао из војске; али је пред рат на ново ступио у војску и постао капетан друге класе.
Иза тога стављен је у пенсију. Преминуо је 31 јануара 1900 у Београду, и сарањен је у Новом гробљу.
Ова два брата, Илија и Милија, нису се никад женили, а боравили су заједно кад год их служба није раздвајала. Они су живели тако скромно да су, што оно реч, откидали од својих уста, те су стекли красну имовину. Јер су, после смрти, заједнички оставили око 150.000 (сто педесет хиљада) динара Дому за сиротну и напуштену децу!
Рођени у великој сиромаштини, живели незнани и невиђени, штедили од својих уста, од одела и од сваке личне угодности, а после смрти њихова су имена замирисала мирисом доброчинства, које је најлепше сведочанство њиховога болећивога срца. И то доброчинство намењено је опет сиротињи, која ће њих обојицу благосиљати до века.
Нека тамњан захвалности вазда кади ова честита имена: Илију и Малију Шундериће Рудничане!