Нестор (Поповић), нишки владика, родио се у селу Шумама, у крагујевачкој Лепеници, 17 фебруара 1833, од оца Илије, и мајке Радојке.
Крштено име било му је Никола, а Нестор је назван кад се покалуђерио.
Основну школу свршио је у селу Павловцу; 2 разреда гимназије у Крагујевцу, а богословију у Београду.
Године 1849, по свршетку школа, постао је учитељ у павловачкој школи, оној истој у којој се је сам почео учити. Плата му је, као учитељу, била 72 талира на годину.
Године 1852, оставивши учитељство, запопио се је, и отишао на сепачку парохију, у истом округу.
Године 1854, у почетку, умре му жена, те остане млад удов попа, с једним дететом. После по године, умре му и то дете, и та га велика жалост баци у право очајање.
Млад, здрав, и, као удов поп, прави живомученик у Србији, Никола, после неког времена, почне размишљати: шта да чини од себе? Оде Митрополиту Петру, и замоли му се да га пошље у Русију, да се даље учи. Митрополит му молбу прими, и Поп Никола одиста буде послан у Кијево, где је, за седам година, свршио духовну семинарију, и академију.
Вративши се у отаџбину, у јесен 1863, постављен буде за писара у београдској конзисторији.
Године 1864, декембра 1, постао је професор београдске полугимназије; 26 августа 1865, професор велике гимназије, а 20 септембра 1868, професор богословије.
На Митров дан, 1868, постао је прота. Он је први добио тај чин само ради почасти а без протопопства.
Те исте године, 2 новембра, постављен је за ректора београдске богословије.
Неко време, предавао је науку хришћанску онда још малолетном Кнезу, данашњем Краљу Милану.
Године 1873, на Св. Саву, закалуђерио га је, у М. Раковици, архимандрит горњачки Сава, и наденуо му име Нестор; после месец дана, произвео га је Митрополит Махаило за архимандрита.
Године 1883, постао је владика нишкој јепархији, и одмах је почео својски радити у оним новим окрузима, где је рада било и сувише.
Године 1884, месеца марта, крене се да обиђе неготинску јепархију којом је, такође, управљао, па се у Зајечару разболи и, 19 марта 1884, умре.
Тело му је пренесено у Ниш, и сахрањено у великој нишкој цркви.
Нестор, још као свештеник, у почетку 1868 године, покренуо је црквени лист Пастир, који је уређивао четири године; после је променио листу име, назвавши га Сион; и уређивао га је друге четири године.
Нестор је, и као свештеник и као прота, често говорио црквене беседе, и говорио је увек добро.
Човек висок, стасит, смеђа а симетрична лица, беседе увек одрешене, с познавањем живота и говора народног до најмањих особина – Нестор је увек, у друштвима, био радо слушан и задовољно гледан.
Нестор је носио ове одлике од владалаца:
- Таковски крст, од Њ. В. Краља Милана;
- Крст Св. Ане другог реда, од Цара Александра Другог;
- Орден Св. Саве трећег реда; и
- Орден белог орла 5. реда, од Њ. Величанства Краља Милана.
Нестор је био јак у питањима која се тичу вере и цркве, а особито је добро знао свето писмо старога и новог завета.
У живљењу и дружењу, владика Нестор је био веома демократичан: њему се је могло приступати свуда и свагда, и за свачију се је невољу он старао, и око тога трошио и своје време и свој труд, само ако га је ко за то замолио.