Ненадовић П. Љубомир, књижевник и академик, родио се је у селу Бранковини, близу Ваљева, 14 септембра 18261, од оца Проте Матеје и матере Јованке.
Љубомир је свршио основну школу у месту свога рођења и у Ваљеву, а гимназију и једну годину лицеја у Београду.
После тога, године 1844, отишао је у Праг, па у Берлин, Хајделберг, Женеву, и у Париз, све ради науке.
Вративши се из Париза у отаџбину, постао је у јесен године 1848 професор у београдској гимназији и одмах члан ондашњег Српског ученог друштва.
Године 1850 оставио је службу, и одао се на путовање по Италији, Француској, и Енглеској. По повратку у отаџбину, служио је у министарству спољних послова као архивар и протоколиста, и у министарству просвете као столоначелник и секретар.
Године 1857, на позив Кнеза Данила, допустила му је српска влада те је провео зиму на Цетињу, одакле се је у пролеће вратио у Београд.
Године 1858, новембра 1, постављен је за секретара српске агенције у Цариграду. Бавећи се службом на Босфору, путовао је у Св. Гору и у Атину.
Године 1859, новембра 1, постављен је за начелника министарства просвете, а године 1860, неко време је заступао и министра просвете, који се онда звао управитељ просвете.
Године 1868, после смрти Кнеза Михаила, по својој молби, стављен је у пензију и, до године 1874, живео је у Ваљеву, али је највише времена проводио у рајнским купатилима Висбадну и Хомбургу. Те године пак, на позив са Цетиња, отишао је у Црну Гору.
Време првог српског рата провео је у Ваљеву, а месеца марта 1877, на позив Кнеза Николе, отишао је у Црну Гору, где је остао све до закључења мира, па се онда вратио у Србију.
У почетку године 1879 позван је у Црну Гору за министра просвете, и српска влада одобрила му је да може с пуном пензијом онамо ићи, али се он, као што сам пише, са свога слаба здравља, није могао те понуде примити.
Од тога доба живео је без прекида у Ваљеву. Оданде је слао у разне српске листове своје песме, а и онде није могао седети залудан. По његовом настајавању, кренут је у Ваљеву лист Гласоноша, који је у својим ступцима готово свакад доносио по који састав из пера Ненадовићева.
Тај је лист престао 17. септембра 1885 због рата с Бугарима, донесавши у свом опроштајном броју „Срећан пут војсци српској“, красан патриотски чланак од Љ. П. Ненадовића.
Ненадовић је био редовно доброга здравља, а и у живљењу је био свакад смотрен на најситније ствари, које би могле утицати на здравље.
Још у почетку јануара 1895 није се ни на што тужио; ходао је по вароши као обично, и разговарао са и шалио као и свакад. Јануара 13 осетио је тешке болове у бешици, и није могао мокрити. Лекари су му саветовали да остане дома, и он их послуша. За то време је ипак ходао из собе у собу.
19 јануара наступе учестане грознице, те је с њих морао лећи у постељу. То се је продужило до 6 часова после по дне 21 јануара. Тада се Љуба са свим погуби, и није се освестио ни до саме смрти, која га угаси у 11 сата и 55 минута између 21 и 22 јануара 1895.
У тој својој болести Љуба је био ведар, и шалио се до последњих својих часова.
На глас о смрти Љ. П. Ненадовића, Његово Величанство Краљ Александар телеграфом је из Француске наредио да га на спроведу заступи Дивизијар ваљевске војске; Српска Краљевска Академија одреди свога члана директора гимназије, г. Петра Живковића, њу да заступи.
Мртво тело Ненадовићево, опевано у ваљевској цркви, испраћено је са најживљом општом тугом у село Бранковину, 24 јануара 1895, и онде сахрањено код цркве, поред гробова других покојника из рода Ненадовићева.
Љуб. П. Ненадовић имао је ова одликовања од владалаца:
- Од Руског Цара Николе Првог добио је бриљантски прстен године 1854 за своје песме које је певао о Кримском рату.
- Од Српског Краља добио је најпре орден Св. Саве другог реда, за тим 22 фебруара 1888 орден Св. Саве првог реда и, најпосле, 2 августа 1893, Белога Орла петог реда.
Народна скупштина 13 фебруара 1892 донела је одлуку по којој се Љуб. П. Ненадовићу књижевнику има давати сваке године до његове смрти по 4000 динара у име народнога признања!
Августа 17 године 1893 Његово Величанство Краљ Александар, у свом путу по Србији, десио се у Ваљеву. Онде за Краљевим столом, међу другим одабраним званицама, био је и Љуба П. Ненадовић, који још није био примио подаренога му ордена Белога Орла.
Видећи то, Краљ скине свој орден с прсију, и да га песнику. Потресен до суза том великом пажњом, Ненадовић устане и замоли владаоца да му допусти пољубити га у руку. Краљ му учини по вољи и он, онако преко стола за којим је седео, целива Краљеву десницу.
После тога Његово Величанство наздрави овако:
„Мислим да ћу погодити жеље свију вас, Господо, ако напијем ову чашу у здравље човеку кога сви поштујемо, Г-ну Љубомиру Ненадовићу!“
Ово је јамачно био један од најсрећнијих дана у животу нашега милога песника.
Први књижевни радови Љуб. П. Ненадовића јавили су се године 1848 у београдском књижевном листу Подунавци.
Према томе је, године 1893, Књижевничко-Уметничка Заједница у Београду сматрала за пријатну дужност прославити 50 година добротворног Ненадовићевог рада на књижевном пољу.
После године 1843, Ненадовић је писао и у другим књижевним листовима.
Године 1850 покренуо је у Београду Шумадинку, лист за књижевност, забаву, и новости који је, с малим прекидом, издавао до године 1857.
Ненадовић је врло волео своју Шумадинку; он је њу китио најлепшим песмама својим, пунио је најоштроумнијим шалама својим, и најзабавнијим саставима пера свога.
Шумадинка је прва пронела име својега творца и уредника кроза све крајеве српске; приказала га је прва публици српској, давши му сведочанство које су сви потоњи спаси његови само потврђивали.
Кад је бивао принуђен остајати без своје Шумадинке, тојест, када би оштра цензура онога времена тај лист узапћивала, Ненадовић би обавијао око своје капе црни вео у знак големе жалости, и једном је цркви платио да његову жалост звонима разгласи!
После Шумадинке Ненадовић је своје песме објављивао готово у свим књижевним листовима српским, као да је, на тај начин, желео показати сваком књижевном гласилу макар и најмањи прамем своје милоште. А ово је, с друге стране, помогло да се име његово рашчује у свим крајевима српским.
Књижевни рад Ненадовићев, изузевши преводе, готово би се могао у главном поделити у две поле: у једну полу могли би се ставити његови путописи, а у другу — све песме његове.
У нашој сиромашној путописној новијој књижевности, Ненадовић је био први и по количини и по каквоћи рада. Његови су путописи верни, ведри, пуни садржине, и свакад зачињени оном необично љубавном шалом, којом се одликују сви списи његови.
А песме Ненадовићеве, лирске и епске, свакад славе оно што и јесте човеку и Србину за певање, за радовање, за хвалу, за славу, за угледање.
Ненадовићеве списе, објављиване овда онда, прибрала је и у низу књига почела штампати Задруга штампарских радника, и, од почетка 1881 до 1885, издала је свега 11 свезака.
Иза тога, Књижара Љуб. Јоксимовића свршила је друго издање 1892.
Овде ваља казати да у Ненадовића има доста и превода различне садржине. Они му нису прештампавани.
После смрти, нашло се у хартијама Ненадовићевим 6—7 састава, бележака, и чланака што је он, као послове недовршене, држао у рукопису.
У својој прози и у појезији Ненадовић је писац чедан, пристојан, пажљив. Такав је био и у најмлађим својим годинама. Ту је пажњу увек препоручивао и млађима од себе књижевницима.
Певајући, Ненадовић је радо и поучавао; а поучавајући, није никад обарао нити рушио, него свакад соколио и подизао.
Његово је око свакад могло врло добро да види, а његово срце није никад умело да завиди.
У Ненадовића никад не сретате онога злурада кикота који се разлеже при паду ближњега свога; на његовим уснама могао је затреперити само благ осмејак, који палога позива да пре̏не, да се сам исправи!
Само тако и могао је он бити мио песник и онима који греше, и онима који мисле да поправљају грешнике.
При оцени велике Ненадовићеве популарности, праведно је не превиђати и ту околност, што је он само кратко време носио и вршио вишу државну власт која, по природи својој, често свога носиоца приморава да чини оно што је многима немило, или да не чини оно што би многи желели да им се чини.
Тек, и осем тога, његов начин у животу и у опхођењу, њему је помагао да скоро сваком буде мио, да сваком буде за поштовање.
Живећи и дружећи се с људима, наш је песник, готово свега века својега умео држати се у некој осами. Истина он је био врло нежан син, мио брат, добар стриц и сродник у опште, али, као човек нежењен, није улазио у неке и неке одношаје који, са свим природно, ожењена човека чвршће притежу за неке и неке личности у друштву.
Мио с пријатељима и с познаницима, Ненадовић је тешко пристајао да буде чиј гост; а к себи у стан не само није никог звао, него би још оне који би му сами дошли кући, устављао у башти, под орахом, или их је изводио у кавану. Тако је под орахом уставио ђенерала Саву Грујића, кад му је дошао да га походи, уверавајући га да је ту лепше седети и пријатније погледати на све стране.
Преписку, особито доцнијих година, водио је веома ограничену, па и у тој додиривао је само оно што је било преко потребно.
Са својим пријатељима и познаницима, као и са целим народом својим, песник се разговарао само кроза своје песме, кроза своје књиге…
На устима својим свакад је, по оној старој мудрости, имао будну стражу, која није пуштала да из њих изиђе ни једва реч која би могла кога увредити а њему доцније какве било непријатности донети…
да све јаде, увреде, и неправде у животу, којих је имао врло много, њему је била одбрана његов осмејак и његова шала, која је свакад могла заголицати на смеј и на размишљање, а никад није убадала нити срџбу изазивала.
Никад ни на једну критику својих списа, или своје личности, Ненадовић није дао ни једне речи у име одговора.
Оволика власт над самим собом ма да је у својим последицама веома корисна опет је међу људима веома ретка, јер многи самртник воли се језиком осветити него се душом посветити.
Знајући добро идејале народа свога, водећи рачун о мишљењу и осећању својих сувременика, а владајући језиком најдоступнијим народному срцу, Ненадовић је изливао душу своју у душу својих сународника, као и што је из душе њихове црпао своја најбоља надахнућа. С тога се свака његова песма, свака његова врста, јавља као какав животворни балсам који само крепи и обнавља…
Па и при свем том, мени се чини да Ненадовић не би био ово што је, да у његовим песмама и списима нема љубави према народу своме. Ненадовић је љубио сав род српски колико га год има, и где он био да био: љубио га је кад му врлине хвали; љубио га је кад га за грешке кори; љубио га је кад му се манама смеје, а љубио га је и онда кад је имао на њега да се и горко потужи. А љубав је сила нада силе:
Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или као прапорац који звечи.
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се.2
Сви који су ближе познавали песника, знаће да се ове апостолове речи баш за Ненадовића могу све поновити:
- Он је одиста трпео дуго;
- Он је свакад био милокрван;
- Он никада ником није завидео;
- Он се није величао; нити се икад надимао.
И таку љубав он је, кроза своје песме, кроза све своје списе, удахњивао у срца српска.
За то и може пропасти све, а списи, таком љубављу надахнути, не пропадају никад. Кад све друго буде и прође, они ће остати, и најдаљим појасима нашега народа казивати: ко је био и какав је био песник, књижевник, човек, Србин — Љуб, П. Ненадовић.
Нека му је до века хвала и слава!