Ненадовић Јаков, млађи брат Кнеза Алексе Ненадовића, родио се у селу Бранковини. До смрти брата свога Алексе, Јаков је гледао кућу, и трговао, а у народне се послове није мешао.
Мехмед-Ага Фочић, погубивши Кнеза Алексу, у Ваљеву, позове Јакова, и понуди га да буде кнез на Алексину месту. Јаков понуду не прими, него истави Фочићу некога Пеју, који је служио у Кнеза Алексе, а био је нешто и свој Ненадовићима.
Међу тим је устанак већ плануо у Шумадији, и ширио се на све стране. Јаков одмах почне прибирати око себе људе, и спремати се да освети брата. Знајући да је у Ваљеву Турака мало, и да њима ни откуда не може помоћ ласно доћи, он Ваљево остави, па се прво упути к Шапцу, и на тој страни најпре се судари с Турцима, местимице, на селу Бељину.
Јаков, као трговац, имао је, још пре устанка, познаника у Срему. Међу патриотима на оној страни, који су желели успеха српском устанку, био је и неки Димитрије Пуљевић, трговац у сремској Митровици1. Тај човек је добио за новце један топ из града Варадина, и дотурио га Србима, наравно опет за добре паре. Јаков је, с тим топом, дошао на Шабац, и стао тући варош. Јаков је први освојио Шабац од Турака!
Вук прича да се је Јаков тиме био тако поднео да је готово Црнога Ђорђа држао за мањега од себе. То је могло бити амо кад је Ђорђе далеко, а кад је близу, није га за онда било ко би се према њему могао испрсити!…
После славне победе на Мишару, 1 августа 1806, кад су све војводе: Карађорђе, Милан Обреновић, Кнез Сима, Јаков, Марко Катић, и Прота Ненадовић, били пред Шапцем, пише родољубиви Коста Јовановић: — Јаков је скоро на смерт болестан, али не сме да лежи; јербо му Ђорђе каже: „Ниси никад ни ваљао; зелену тикву први мраз убије, пак, сирома, од Ђорђа жив умрьо; не сме оком тренути“2.
За осуду је Јакову што је онако вероломно убио Ћурчију, макар да је онда тако време било.
Године 1811, по оној чувеној реформи, Јаков је позван у савет, за попечитеља унутрашњих послова, а синовац његов, Прота Матеја Ненадовић, изашао је на Дрину, у војску.
Године 1813, Јаков је, на Забрежју, превезао све своје, па после и сам прешао у Срем. Одатле је спроведен у Цилу, у Штајерској, а оданде је, доцније, отишао у Русију, и настанио се у вароши Хотину, у Бесарабији.
Године 1830, новембра 30, прочитан је у Србији Хатишериф, којим су права Србије стављена под међународно јамство. Руска влада, после тога, објави свима српским бегунцима ово: Помоћ, коју им је, дотле, Русија давала, престаје; и они се или морају вратити у Србију, или се заклети на руско поданство!
Тада се Јаков Ненадовић, са свом својом породицом, врати у Србију. То је било године 1831.
Кнез Милош, указом својим од 23 фебруара 1835, бр. 532, међу другима, одреди Јакову Ненадовићу „60 талира на џеп, а он је, вели се у указу: — већ примио, у име пензије, капитал, од кога ужива и он и фамилија његова3.
Јаков је миловао да живи, и да се влада, као човек господин. Пок. Лука Лазаревић причао је за њега да он, кад се брија, намести по два огледала. И, по читав сахат, мучи берберина, докле га не обрије са свим онако како је њему воља. Таман сиромах берберин сврши, а Јаков напипа руком своју браду, и упре прстом:
— Овде овде још избријај!
Кад то сврши, он нађе друго место, и рекне:
— Још мало овде!
И тако то стругутање и глађење траје по цео сахат времена!
Јаков је умрьо 1836, и укопан је у Бранковини, поред брата, свога Алексе.
- Овај Димитрије Пуљевић дошао је, 1839 године, у Србију, као стар и сиромах човек, и молио је да му српска влада да пензију за услуге које је Србији чинио за Карађорђевога доба. Прота Ненадовић заузимао се за њега, и дано му је, једном за свагда, 500 талира.
Он је на скоро, после тога, и умрьо. ↩︎ - Кнежевина Србија, стр. 499. ↩︎
- Српске Новине од 1835, бр. 7. ↩︎