Ненадовић Сима, родио се у селу Бранковини, 1793. Он је био најмлађи син кнеза тамнавскога Алексе Ненадовића, о ком је мало пре била реч.
Симу је, после очине смрти, стриц му Јаков био послао у Срем, у Купиново, у школу; из Купинова је Сима прешао у Карловце, где је свршио два разреда гимназије, па је, иза тога, отишао у у војну школу, у Винковцима. Године 1809, свршивши кадетску школу, ступи у аустриску војску.
Године 1813, Сима се врата у Србију, и Карађорђе га постави за војводу у кнежини колубарској.
С колубарцима, те године, Сима се већином находио на Дрини. После онога несрећнога разлаза на Шапцу, кад је у српску војску стигао глас да је Карађорђе утекао из Србије, Сима је, с Луком Лазаревићем, прешао преко Саве у Срем, куда му је већ и сва родбина била пребегла.
Сад Сима уђе у неке добровољце, које су купили Аустријанци, и кретали преко Италије против Француске. С овом дружином и отишао је био у Италију, али кад Наполеон буде савладан, Аустријанци распусте те добровољце, и Сима дође у Срем к својој родбини.
Кад се чује да је у Србији, 1814, букнула буна Хаџи-Проданова, Прота Матеја узме Симу, свога брата, и с њим оде у Беч, да моли Русе за какву помоћ и заштиту. А кад Руси рекну да није време устанку, него нека брже светују народ да се смири, они се обојица врате у Срем.
Кад је пак плануо устанак 1815, онда Сима пређе у Србију и, по упуству Кнеза Милоша, стави се пред борце земљаке своје из ваљевске нахије.
У пресудној битци на Дубљу, 14 јула 1815, баш кад је требало јуришати на турски шанац, „ваљевска се војска, као што пише Милутиновић, узбечи и застане, те не приступи к шанцу. На то излети храбри војвода Сима Ненадовић, на хату зеленку, и повиче:
— За мном те, браћо, ако Бога знате!
Па потргне кубуру, и залети се те преко браника у шанац међу Турке скреше, па за овом и другу. Ту за њим пристане само ваљевски капетан Милисав, а нико више.
Њих обојицу Турци, у косом повратку од шанца, кроз мазгале плотунима дочекају, и оборе оба на место. Милисава су ударили с десне сисе у лево плеће, а Симу с деснога пазуха на пазухо друго1.
Сима је био и млад и врло леп младић, и одликовао се колико јунаштвом, толико и разборитошћу и пријатношћу у разговору и опхођењу.
О Симиној смрти, има „Опевка“ у „Српском Летопису“ за 1827, 3, стр. 68.
Бог нека га прости! Мало је живео, само 22 године, али ко је срећан да падне за слободу своје отаџбине, има право да се захвално помиње, докле год му траје отаџбине!
Тело Симино пренесено је из Дубља у Бранковину, и сахрањено је код цркве, поред гроба оца му Алексе и других рођака.
- Милутиновића Историја, стр. 325. ↩︎