Младеновић Глигорије (Глиша)1. Глишин отац Антоније доселио се, од прилике 1780 године, с границе херцеговачке у Кошље, у соколску нахију. Довео је у Кошље четири брата и три сина. Најстарији син био му је Глигорије (Глиша), средњи Ђока, а најмлађему се не памти име.
Стари људи, знанци Антонијеви, причали су, а и сам је Антоније много пута казивао: како се у његовој породици поуздано зна, да су пореклом од косовских јунака Југовића. Један син Југ-Богданов остао је, веле, жив после косовске погибије, па се склонио негде у оне крајеве око Гусиња, и тамо закућио кућу, од које је, по казивању старих људи, и овај Антоније, Глишин отад. Сам Антоније слушао је из уста свога деда: како су се њихови стари за дуго презивали „Југовићи“, па су после, у злу земану, морали променити то старинско презиме; а променили су га, вели, не толико због „некрштених“ колико с „крштених“ Турака.
Антонију је било преко 70 година кад се доселио у Кошље. И браћа су му била људи већ у годинама; тројица жењени — имали су својих кћери и синова, а један брат није се хтео никако женити. Синови Антонијеви дошли су у Кошље сви нежењени. Еле њихова, је задруга била прилично јака, и брзо је закућила кућу на новоме насељу. Антонијева кући у Кошљана била је, у оно доба и у оним приликама, доста имућна. Барем није сувотовала; могла је дочекати и имала чиме понудити свакога путника и намерника.
У том почну досађивати Антонијевој кући и Турци и хајдуци. Турци су падали често на конак, и чинили којекаква насиља. Хајдуци су опет, на свој начин, узнемиривали Антонија и његове кућане. А и једни и други разнесу, поједу, и попију, што год задруга привреди. Кад је та двострука напаст досађивала кући, Глиша је био кућни старешина; јер је Антоније био већ уступио старешинство своме најстаријему сину.
Једном у вече каже Глиша свима кућанима својим: како се већ више не може трпети зулум турски, и насртање хајдучко, на њихову кућу; како је он наумио да се одметне у хајдуке, и како ће, као хајдук, много боље бранити кућу и чељад од напасти турске и хајдучке.
Тако је и урадио. Одмах сутра дан искупи 10 људи, с којима се раније договорио да иде у хајдуке, пређе Дрину и оде у Босну. За кратко време, имао је чету од 28 хајдука, којој је био харамбаша. Глиша је после казивао, како од тих првих дана његовога хајдуковања, па чак до краја, није никад било у његовој чети мање од 25 друга, а највише их је било 31 и он 32-ги.
Глиша је махом хајдуковао по Босни, а хајдуковао је и по Арнаутлуку, и по Херцеговини. По некад се бавио тамо све лето, ако му се призори у Босни. Овамо у Србију прескакао је често, свакога лета, те обилазио кућу и своје кућане у Кошљама, који су већ били мирнији и од Турака и од хајдука. У Босни је Глиша имао доста добрих јатака. Били су му јатаци и сами имућнији Турци. Највише се хвалио неким Мејом Чолићем, врло богатим Турчином, у Босни, у кога је више зима зимовао.
Говорио је често:
— Бог да му душу прости! Због мене је платио главом Турцима. Него сам га братски осветио, да не жали што је погинуо. Вала је и заслужио да га осветим као брата; јер ми ни рођени брат не би могао бити бољи пријатељ, него што ми је био раметли-Мејо, Бог да га прости, по његовој вери!
По казивању самога Глише и његових другова хајдука, он је са својом четом ударао на Турке зулумћаре по Босни, Србији, Херцеговини, и Арнаутлуку. Кад дочује да је негде какав бег или ага досадио сиротињи својим зулумом, он је ишао са својим друштвом на њега, не питајући како ће проћи. И вазда га је служила срећа хајдучка, те је свакад добро и срећно пролазио. Само се два пута, у своме хајдуковању, нашао био у великој невољи. То је било једном кад је ударио на некога бега од породице Љубовића, у Невесињу. Неки Гица, стари хајдук из чете Глишине, прича тај догађај овако:
„У оно време беше се прочуо велики зулумћар у Невесињу, некакав Бег Љубовић. Ми смо читава два лета салетали нашега харамбашу Глишу, да идемо у Невесиње и да ударимо на тога бега. Кад му год, вели, то поменемо, Глиша заиште конце од торбоноше (најмлађега хајдука у дружини што носи харамбашину торбу, док не дође какав новајлија у хајдуке те га одмени). Растури те конце, погледа у њих, па се тек намршти, и рекне нам:
— Та у веру га турску, ко би више од мене желео да му одемо у походе, али ето шта ми ови несрећни конци кажу: вратит ћемо се с великом штетом, а не ћемо учинити ништа од јунаштва“.
Ми, вели, онда ућутимо сви. После некога времена, чујемо једнако глас за гласом од наших јатака и других људи, како онај Љубовић чини чуда по Херцеговини. Ми онда сви навалимо на харамбашу, да идемо па макар сви изгинули. Харамбаша пристаде. Ми га онда замолимо да тури опет оне конце и да види како ћемо проћи:
— Како прошли да прошли, рече нам он: — Рекао сам, и ићи ћемо, па макар конци казали да се ни један не ће вратити!
— Тако је, одговорисмо ми: — али баш те молимо, харамбаша, баци их, шале ради!
Он се насмеја, заиска конце од торбоноше, растури их и погледа, па се тек на један мах намршти, рекао би киша ће му из чела ударити; одгурну љутито руком оне конце, и викну торбоноши:
— Узми та г… и метни у торбу! Нама, друштву, рече врло озбиљно и оштро:
— Кад сам рекао, ваља нам ићи, друго није! А ове трице, додаде, показавши на конце у торби: — врло рђаво кажу. Нас ће се вратити из Невесиња мање пет друга, а може нас и више остати тамо. Него не треба све веровати кучинама и концима, у веру их!
И тако се ми одмах кренемо у Херцеговину. Путовали смо четири ноћи. Пете ноћи, ударимо на бегову кућу, на његовом спахилуку, у Невесињу, где је летовао. Кућа беше сва од камена, а наоколо читав град и шанац. Мора да нас је неко потказао бегу, па се спремио да нас дочека, јер по пуцању из пушака, рачунали смо да је унутра било више од 60 Турака, што су кроз мазгале пуцали на нас. Тукли смо се дуго и жестоко, али узалуд?… Турци нас одбише од бегове куће. Погибе нам ту шест друга на мртво, а двојица се лако ранише. И тако се ми вратимо из Невесиња са штетом, а не могосмо досадити бегу Љубовићу. Од тада до нашега растанка с хајдучином и Глишом, веровали смо у његове конце, што но реку, као да је Бог с неба казао.
Други случај, кад је Глиша са својом дружином запао у невољу, био је овакав: Добио се он са својом четом на данику у Јаворини, у Босни. Наиђе од некуд некакав Јеврејин, калауз трговачки, шта ли је био. Глиша га смотри из горе, па пошље једнога од своје дружине да му доведе Јеврејина. Дође Јеврејин прилично поплашен и унезверен пред харамбашу. Глиша му рекне:
— Не бој се ништа, Јаудија! Ти ћеш, чини ми се, доле у чаршију. Ево ти дванаест талира. Купи ми за дружину барута, опанака, и кремења, па донеси амо. Платићу ти добро за труд; али немој се главом шалити да нас поткажеш Турцима! Зло ћеш проћи!
— Јеврејин узме паре и оде. Чим дође у варош, он правце те к муселиму па каже:
— Ено хајдука ту и ту на данику. Муселим брже боље дигне јаку потеру, изиђе у планину, и нападне Глишу и његову дружину. Хајдуци ухвате добре бусије, и стану се бранити. Бој се био готово вас дан. Хајдуци једва одбију Турке. Ту погине шест другова Глишиних. И сам Глиша буде тешко рањен. Како је био полегао по својој пушци за бусијом, некакав Турчин уочи га с једне главице, па га погоди из пушке баш за врат у бабину дољу, с леве стране, и куршум прожеже на десну страну испод витих ребара. Сам Глиша казивао је после:
— Да сам се десио сит, не бих од те ране остао жив; али, срећом, не бејасмо онда окусили ништа за 24 сахата. Он би можда тако рањен, свршио ту у планини, да га није неки Крста, вредан хајдук и најјачи у дружини, уграбио, и на леђима изнео из оне ватре. Од те ране, боловао је Глиша четири и по месеца, све у кући онога доброга Турчина Меје Чолића. Чим се излечио и оздравио, одмах је отишао својој чети у гору.
Прошло је, после тога, доста времена. Глиша се опет десио на данику са својом дружином у Јаворини, на оном истом месту, где га је пре муселим напао с потером. Зло нанесе опет онога Јеврејина, који је Глишу потказао Турцима, и ког је Глиша онда добро смотрио да је за време боја био једнако међу турском потером и с муселимом. Чим га смотри, викне својој дружини:
— Доведите ми онога гада, у веру га!
Харамбашина се одмах послуша. Јеврејин је, за тренут ока, стајао пред Глишом, сав премр’о од страха. Харамбаша се осврте око себе, па показа два подебела јелића, напоредо за два корака један од другога, и рече својим људма:
— Савијте и окрешите те јелиће!
Хајдуци их очас савише и окресаше јатаганима. Он им онда заповеди да нађу павитине. И то се одмах нађе. Тад Глиша одвали комад смоле, што беше накапала поред једнога бора и рашчварила се на врућини, улепи смолом Јеврејину браду, те дође као чепић. Онда рече хајдуцима те везаше Јеврејину руке павитином за врхове оних окресаних јелића, потпалише му усмољену браду, пустише јелиће, и несрећни Јеврејин одлете у вис са запаљеном брадом, дерући се и јаучући ужасно. Глиша рече кратко својој дружини:
— „Хајдемо одавде!“
И тако хајдуци оду, са својим харамбашом, слушајући још на далеке јаук и запомагање тако обешенога Јеврејина у планини. После некога времена, прошао је Глиша опет туда са својом четом, и видео је само како се лелеја костур Јеврејинов на врх она два јелића. Глиша је често помињао како му је жао што се тако страховито осветио томе несрећнику.
— Али, вељаше даље: — потказа нас гад, те у мало сви не изгибосмо!“
За првих година Глишинога хајдуковања, био је у Подрињу некакав ага, који се био прочуо с оног истог гадног насиља, с кога и Сали-Ага, познати Руднички Бик. Тај подрински Бик уобичајио је по својим селима jus primae noctis. Неминовно је доходио на сваку свадбу, кад дочује да је вођевина лепа, да се послужи тим својим уобичајеним правом. У том неки домаћин, јатак Глишин, из оних села, испроси лепу девојку за сина. Да му обесни Турчин не осрамоти кућу и весеље, пошље хабер Глиши у Романију:
— Теби је моја кућа била отворена у свако доба, и ваљао сам ти колико сам могао. Помагај сад ти мени. Сачувај ми кућу од срамоте!
Глиша поручи томе домаћину да слободно купи сватове и да води девојку, а он му даје тврду веру хајдучку да му Турчин не ће доћи на свадбу. Тако је и било. Баш онај дан, кад је била свадба, крене се ага, само с једним сеизом, да бахне у кућу ономе домаћину. Кад је био кроз планину, на један мах, испадне Глиша са својом дружином и привикне:
— Стој, Турчине! Отурај пусат! Турчин, видећи пред собом запете пушке, одмах одјаше с коња и отури оружје. Глиша заповеди своме торбоноши те каштигује Турчина онако како је заслужио! Онда га пусти да се врати својој кући, и на поласку припрети му:
— Ако још једном пођеш тим путем којим си данас пошао, ухватићу те, у веру те, и све ћу ти скидати каиш по каиш с леђа!
И одиста томе насилнику није више никад пало на ум да иде коме на свадбу. А некако је у брзо и умрьо. Кажу да је пресвискао од срамоте и једа, што је зло прошао у том сукобу с Глишом.
Глиша се оженио 1801 године као хајдук. По причању његове жене Боје (Босиљке), то је било овако: Једном изиђе он са својом дружином на неку пољану, близу села Крушчице (на граници сокоске и ужичке нахије). Ту смотри врло гледну девојку која чува овце и везе зарукавље. То је била Босиљка.
Кад видех, вели она: — толике људе под пусатом и у добром руву, помислих да су Турци, па се препаднем. Док Глиша ваљда познаде да сам се ја пропала, па још из далека викну:
— Не бој се ништа, девојко! Нисмо ми Турци, него хајдуци који бијемо Турке. У том приђе ближе, а дружина му заостаде једно 30 корака од нас. Назва ми Бога. Ја му одговорих:
— Бог ти помогао! а испод очију гледам му за појасом оружје, све у чистој срми. Он ме онда упита: одакле сам, и чија сам. Кажем му ја, да сам из Крушчице, тога и тога кћи. А он ни пет ни девет него:
— Девојко! Ја сам Глиша, харамбаша хајдучки. Сад немам нигде ништа, осим, Богу хвала, здравља и овог мог оружја што видиш. Хоћеш ли ти поћи за ме? Ја се мало застидех и збуних, кад ме то запита. А он ми рече:
— Ништа, ништа! Немој се плашити. Ако не ћеш, кажи ми слободно: не ћу! Ја се ни мало не ћу љутити.
И тако ти ја, Бог ме, нешто од страха, а нешто што ми омиле оно његово оружје за појасом (особито џевердан о рамену сијаше му се као да је од грушевине, а по њему све павта до павте од чисте срме, е чињаше ми се онакога нема ни у цара), одговорим полако:
— Па ја бих пошла, ако ми отац рекне.
Глиша одмах извади четири мекане махмудије, даде ми их и рече:
— Кад одеш вечерас кући, кажи оцу све. Ја њега познајем добро, а и он је ваљда за мене чуо. Доћи ћу с неколико друга ових дана да те запросим. Ако он не пристане, ником ништа; ја ти те паре поклањам.
Кад је прошло десетак дана, дође Глиша одиста са седам осам друга те ме испроси, па оде. Прошло је пола године, ја нисам ништа знала о њему. Мислила сам да је погинуо негде у Босни. Кад би већ у мртву јесен, ето ти Глише са дружином и сватовима по мене. Би свадба и ми се венчасмо; он, после неколико дана, оде својој дружини у Босни, а ја оста у Кошљама код његове куће, која је већ била отанчала задругом, а и отац Глишин Антоније, био је умрьо.
Кад је букнуо први устанак 1804 године, Глиша се одмах, са својом четом, придружно уз остали народ и тукао се с Турцима у више бојева. Тукао се на Чокешини 1804 године, кад су оно погинула браћа Недићи. Тукао се на Чучугама, где је Осман Џора до ноге потучен. Године 1806 у јесен, био је Глиша под Београдом, кад је српска војска отимала тај град од Турака. И ту се ранио. Његова жена Боја прича о томе овако:
— Чим су наши устали на Турке, дође Глиша са својом дружином из Арнаутлука. Поседео је код куће неколико дана, па оде некуд с друштвом. Куд је отишао, нисам знала. Прошло је доста времена, кад ето ти Гице, његовог доброг друга, дође од Београда и каза нам: како су многе муке видели, док су тај град отели од Турака. Рече, даље, да је тамо био у боју и Глиша са својом дружином, да је рањен, али није тешко, да је остао тамо да се лечи. Њега је, вели, послао да донесе поздравље свима кућанима, да се ништа за њега не бринемо. Гица преноћи само једну ноћ, па оде опет у Београд. Пошљех по њему Глиши двоје чарапе и преобуке. Кад је прошло шест недеља, дође Глиша кући. Рана му не беше још са свим зарасла. Рањен је био у бутину испод малога трбуха. Код куће се лечио сам травама и мелемима. Кад је са свим оздравио, отишао је опет некуд од куће; али није у хајдуке. Јамачно је отишао опет да се бије негде с Турцима, уз осталу српску војску.
Несрећне 1813 године, био је Глиша у боју на Равњу Засавици. Одвео је био са собом оба своја брата: Ђоку и оног најмлађег, и три шурака, рођена брата Бојина. Тамо, у оном покољу, погину оба његова брата и два шурака. Глиша се врати са Засавице само с једним својим шураком, и дође кући у Кошље. Боја, чувши црне гласе, како су јој погинула два брата и два девера, дочека Глишу и оног свог брата, кукајући и грувајући се у прси. Глиша јој рекне:
— Ћути, Бојо, не кукај! Нисам ти невере учинио. Теби сам довео барем једнога брата жива и здрава, а себи ни једнога! Него осветићу их, ако Бог да!
И тако, пошто се одморио код куће, дигне се трећи дан и оде опет у хајдуке. Боја га почне плачући заустављати:
— Куда ћеш, Глиша, болан! На коме остављаш мене с ово троје деце! (Лазаром, Смиљком, и Ђорђем). А он јој одговори:
— Боље ћу те чувати и надгледати из планине, него из куће. Остај с Богом!
И оде у гору.
По његовом казивању, било му је тад теже хајдуковати него у прво време. Стари његови јатаци неки помрли а неки изгинули, а дружина му се стара растурила. Глиша се много промучио за оно време од 1813 до 1815 године; али је опет хајдуковао нешто по Србији а више по Босни, држећи се Романије и Јаворине. Док је тако хајдуковао, Турци уграбе једном згодну прилику па ударе на његову кућу у Кошљама, кућу раскопају и запале, и побију све што су нашли живо, тако рећи да ни петао не остане. Срећом, онај Глишин шурак, што се вратио с њим са Засавице, надао се, ваљда, да ће Турци разорити кућу Глишину, па је раније дошао у Кошље, узео Боју и децу Глишину, те одвео својој кући у Крушчицу.
Чим је Кнез Милош, 1815 године, устао на Турке, одмах дође Глиша те се придружи војсци српској. Он се тукао у више битака, а где баш местимице, не зна се. Зна се поуздано да је био у боју на Дубљу 14 јула 1815, заједно са својим шураком, оним истим с којим је био пре две године на Засавици. Обојица су се вратила с Дубља жива и здрава.
Кад се земља отела од Турака, и кад је настало мирно доба, под владом Кнеза Милоша, Глиша оде у Крушчицу, свом шураку у кућу; јер већ у Кошље није могао ићи, почем су Турци тамо све опустили и раскопали. Баштина његовога шурака била је врло мршава; готово ни он сам није имао где ни одашта живети. Глиша, видећи то, узме Боју и децу, па сиђе доле испод Ваљева у село Дивце. Неки Панић, имућан домаћин, да му некакав стари качњак, те се Глиша ту смести, протавори које како годину дана, и ту му се роди син Сима.
Бег Јајић из Ваљева, који је раније добро познавао Глишу и пазио га, чује да је он са женом и децом дошао у Дивце, и да се тамо сиромашки мучи, па га дозове к себи, одведе га у сеоце Градац (1/4 часа на југо-исток од Ваљева, поред реке Граца) на своју баштину, и рекне му:
— Ево, Глиша! Ово је баштина била досад Божја па моја, а од сада нека је Божја па твоја. Преведи децу овде, па ради колико можеш, да се више не мучиш.“
И тако се Глиша досели у Градац на ону земљу, коју му је Бег Јајић поклонио, од прилике 1818 године. Ту закући кућу и изроди децу: сина Дамњана и кћери Стаку и Јелицу. Ту је дочекао и своју смрт.
Још пре првога устанка, Глиша се добро познавао и пазио с браћом Недићима из Осечине. С њима је био ну оном боју на Чокешини, као што је већ горе поменуто. С Мијаилом Недићем, братом Дамњановим и Глигоријевим, пазио се до смрти као са рођеним братом. С њим је заједно највише војевао. С њим је имао и заједнички барјак, који се и сад чува у цркви осечанској. Одлазили су један другом у госте као добри пријатељи, пошто се Србија ослободила а и пре. Мијаило је долазио често Глиши у Градац, а Глиша опет њему у Осечину, нарочито о великим годетима, и кад буде сабор код цркве осечанске.
Глиша је умрьо 1836 године од колере. Баш онога јутра, кад ће умрети, устао је, по свом обичају, рано, избудио кућане, и послао их на рад у једну њивицу преко реке Граца. Он се спремио да сиђе неким послом у Ваљево, у чаршију. Кад су кућани пошли на рад, он рекне својој жени Боји:
— Идите ви, а ја ћу остати још мало код куће. Нешто ме по трбуху жига и чупа. Јамачно сам озебао. Они оду сви, а он остане сам самцит код куће. Прође неко доба дана, а Глише нема да сиђе озго од куће, и да иде у чаршију. Боја оде кући да види шта чини. Кад тамо — а Глиша лежи на постељи мртав, под силавом и с пиштољем за појасом. Тако је умрьо Глиша, после двадесет и две године свога хајдуковања, после толиких бојева у којима се борио за слободу ове земље и после мучних дана које је преживео у она бурна времена. Сахрањен је у грачанском гробљу, више Ваљева, поред друма ужичкога. На његову гробу има белег од плавог љутака, готово највећи у гробљу. На белегу пише:
„Овде лежи и тело и кости Глигорија Антонијевића2 из Граца. Престави се 1836. год.“
Кад је умрьо, било му је око 75 година. По казивању његовога сина Лазара Глишића, који је још жив, и коме има већ 86 година, Глиша је био још у доброј снази и здрављу, и могао је живети још дуго, да му није она несрећна болест тако на пречац живот угасила.
Глиша је био човек средњега раста, необично широких прсију и плећа, великог, широког чела; очи су му биле плаве, бркови врло густи и доста велики, коса му је била угасито смеђа. Био је веома снажан човек. По његовом казивању и по причању његових другова, за све време његовога хајдуковања, није се могао наћи у његовој дружини човек који би се макар близу могао мерити с његовом снагом.
На завршетку, споменућемо још и то, да се и дан данашњи певају уз гусле песме о овом Глиши харамбаши по оним крајевима око Јаворине и Романије, где је понајвише хајдуковао. У Кошљама се и сад зове једно место: Глишина Страна, а то је, како кажу, она врлет према Диклиним Странама, у Подрињу.
- У Кнежевини Србији, стр. 385, овај Глигорије Младеновић само је поменут. Овде, ево више интересних података из живота његова. Читаоци се не ће срдити што је овај живот мало пространије испричан, јер све што се овде казује и занимљиво је и драгоцено за ондашње доба и прилике у којима су се налазили наши оцеви. ↩︎
- По оцу Антонију. ↩︎